Општинске новине

Други дан, нови живот, други људи.

87

и Дуду, везивао је сваки дан у години. Били смо нераздвојни. Од дванаесте Дудине године, кад се она, са самовољом правога Николића, доселила на горњи спрат старе куће, поред мене и Насте, морар сам да учествујем заједно са њом у свима догађајима њенога живота, почев од њене последње лутке, па све до тајних покрета њене одрасле, привлачне личности. Безброј пута у току дана дотрчавала би она мени, да ми нешто покаже, да се због нечега радује или љути, да са мном озбиљно говори или да се шали. Свраћала је код мене рано у јутро, пре поласка у школу, а доцкан у вече, пре спавања, поседала би мало у мојој соби, преливена благом ружичастом светлошћу лампе. Никад мала Дуда ,моја радост и моја утеха, није заборављала да дође мени, ниједнога дана, кроз све ове године, до краја... А сад треба узети збогом од свих, од мајке, Насте, Јелисавете, а и од тебе Дудо, ћерчице моја. Твој чика Воја тако је уморан и сустао. Нзеговој левој руци писање пада врло тешко. Моје срце неће још дуго издржати. Кад си ми пожелела лаку ноћ, ниси ни слутила да ће то бити последњи пут. Твој звонки поздрав одјекује још у мојој души, и оживљава ноћну усамљеност око мене. Јер ја сам целу ноћ провео под орахом у својој столици. Овде се далеко лакше дише него у соби. А мени је ово последње бдење до ране зоре тако годило. Моја душа добија крила, а дух ми је чудно пробуђен... При светлости мале .ручне лампе прелиставао сам своје записе. И моје мисли прелазиле су саосећајно од стране до стране, од реда до реда, и испијале су препуњени пехар, најинтензивнијега живота до дна, до последње капи. Једном горе, једном доле, — тако су се проводили Николићи. Али мој задатак је завршен. Учинио сам што сам могао. Добротворни мир и благостање владају нашом кућом. Умирен могу да вас оставим, драги моји... Кад најмлађи Николићи, Воја, Петрушка, и остали, који ће тек доћи, буду одрасли, гада ће се можда опет тајно спустити црни облаци буре над ову кућу, и загрозиги пропашћу. Али ја нећу више бити међу вама. Тада ће доћи ред на вас, млади моји, да помогнете и подупрете, на вас, Коста, Сашо, Јелисавета и Дудо, који сте се родили у тешкоме времену, и мени задали толико главобоље. Али ипак сте ми доказали да и нове биљке двадесетога века могу донети племените цветове. На вама је да будете чувари најмлађих, да их помажете и поучавате, — да у борби са негативним силама егзистенције не би подлегли. Мој дневник, који обухвата хронику наше

куће у једно по нас судбоносно доба, завештавам теби, Дудо, ћерчице моја. Задржи га,. и сачувај га добро за вас, младе и најмлађе из наше породице, и за оне који ће тек доћи на свет. Из њега сви они треба да виде каквих је људи било међу њиховим сродницима уживљавајући се у наше судбине нека они схвате како човек није рођен за забављање, нити зато да слепо следује својим импулсима, и да неразмишљено својим здравим ногама срља у несрећу. Нека сазнаду да је међу иама било благородних људи топла срца, који, иако већ мртви, и у небићу, повлаче духовни круг око куће Николића, веран и нераскидљив као сама истина. ...Већ свиће... Из баште пробија се до мене жуто-зелена светлост, чија се ивица лако румени. Орахово дрво шуми тихо и омамљиво... Где је остала моја права личност? Већ одавно ја не постојим више, већ одавно. Моја младост, моја срећа — бомбе су их раздробиле. Теофанија, Вера... Успомене, давно протекле успомене!... Али орахово дрво шумори тако необично. НЈегове гране нагињу се мени, као да хоће да ме помилују, а кроз њихово трептаво лишће провлачи се једна невидљива рука, и измамљује им небеске мелодије... Лепо је нестати овде, испод мога немог сапутника, старог ораховог дрвета. Пријатна сусталост хоће да ме савлада. Чини ми се да сам сасвим мали, и да ме мати песмом успављује. ...Свиће. Рана зора превлачи стару кућу мени сасвим непознатим, надземаљским одблеском. Мој прозор са решеткама прелама га бледо и јединствено. Гледам у прозор, и изгледа ми да самог себе видим иза решетака, И ја машем тихом, стално замишљеном, усамљеном човеку у покретној столици, и шаљем му руком последњи поздрав. Али ја сам сад изван моје драге и омрзнуте тамнице, — исцељен, слободан... У ушима му зуји и звони... Задњим напором воље враћам себе још једном у постојање... Пипам своје ноге, и као да их више немам... Имам осећај да постајем бестолесан... Лако ми је и крилато... Ваздух... чини ми се да је тежи од моје душе... Звоним Марку, пре него што је прекасно... Ускоро ће све бити око мене, сви, моји драги... живи и мртви. Умирем... али точак судбине кружи и даље... свеже јутро — други дан, нови живот, други људи: једном горе, једном доле, у сталиој смени — непрестано и увек... Зора Ђорђевић

Крај