Општинске новине

Знаменита Београђанка Надежда Петровић као национална радница

„Бејасмо готови на освету. Требало је истим начином прибавити задовољење за оне мученике, ресипрок створити комитске чете, чија би била дужност да заштићују незаштићене: нејаке жене и децу. Бејасмо готови да поред све културе којом располагасмо будемо сурове и немилосрдне судије разбојнициме и варварима". „Сестро, носи велики поздрав на Крал Петар и руски цар нек си купи војску да нас"скоро ослободи." — Из рукописа Надежде Петровић.

Једног дана 1935 године на ваљевском гробљу појавиле су се две женске прилике у пратњи једног господина, који тамо бејаху дошли да изврше један за ших надасве тужан и болан посао: идснтифихацију

Надежда Петровић: Аутопортре костију Надежде Петровић. Те две уплакане госпође биле су шене сестре, госпођа Љубица Луковић и госпођица Зора Петровић; господин је био лекар, који је као стручно лице присуствовао овом тужном чину. Идентификација се вршила у циљу преноса Надеждиних костију у Београд. Пролеће је дрхтало у зраку. С брежуљка, на ком се налази ваљевско гробље, мирна и величанствена пружала се панорама обухватајући колубарску долину и високи Цер. Посао гробара полако је напредовао, а кад је био готов, указале су се на дну гроба беле

кости с лобањом и густом златном покојничином косом која је разасута лежала по црној свиленој марами, оној истој којом је у часу смрти била повезана покојничина глава. Кости су лежале у води. Нешто више и дубље од обнчне људске боли покренуло се у души присутних. Дижући поглед с тужног гроба на околину, госпође су се и нехотице сетиле речи једног верног покојничиног пријатеља, који се није могао уздржати, а да је, кад је први пут дошао њеном гробу, не зазове именом констатујући лепоту места на ком је почивала: „Надежда, Надежда, увек си лепо волела и на лепом месту лежиш..." Седам дана после озог, рано ујутро, с истог овог гробља, ширећи свој звук далеко по долини и по бреговима, чула се војничка труба, која је трубила посмртни марш док су четници стигли из Београда једну за другом вадили беле мртвачке кости из гроба и додавали их својим друговима полажући их на белу свилу. Вршио се један велики и свети чин, кости једне херојске жене вађене су да буду пренете у град у коме је та жена живела, да буду пренете у Београд, ког је она толико волела макар да се с њим бескрајно много пута опраштала идући својим апостолским путем жртве и самопрегора. Али да се вратимо почетку.

Породица Петровић, из које потиче наша позната сликарка и велика патриоткиња Надежда Петровић, стара је београдска породица. Њен оснивач, Хаџи Максим Петровић, дошао је у Београд некако почетком прошлог века, кад су се у главном ударили темељи савременом српском Београду и кад су се у Београд доселили многи Срби из најразличитијих српских крајева. Хаџи Максим био је из Подриња, села Недељице, које се налази недалеко романтичног Вукова Тршића, у оном чаробном подрињском крају, који је од Устанка па до данас повезао са сваким својим каменом, са сваком стопом земље, по неко предање, велику и истиниту причу о јунаштву, великим бојевима „за крст часни и слободу златну". Пре него је дошао у Београд, Хаџи-Максим је био чобанин. Чувајући стадо и огледајући се по свом родном Подрињу, он је дошао у Београд руковођен једном од оних неодређених побуда које нас вуку у сзет и даљину. У Београду му сс насмешила срећа, усвојио га је неки богати београдски трговац, који га је одмах затим повео на хаџилук