Општинске новине

Београдске општинске новине

у Свету Земљу, куд је и касније Хаџи Максим много пута кретао доносећи увек из Свете Земље драгоцене успомене и пунећи њима своју лепу и богату кућу. Већ као угледни Београђанин, и уз то „хаџија", Хаџи Максим се оженио Земункишом, Мартом Чалманчетовом, из угледне српске породице. Њихови портрети, и Хаџи Максимов и његозе жене Марте — рад сликара Босниковића — налазе се и сад сачувани у породичној кући (у некадашњој Ратарској, а сад улици Краљице Марије). Од шесторо деце који су се у овом браку родили (четири сина и две кћери) најмлађи Мита већ као сасвим мали показује посебне особине, нарочите склоности. Макар да му је отац, Хаџи Максим, био трговац, дечака привлачи уметност; он сан>а о бегству у Италију, црта, бави се сликарством као самоук, тако да је касније, кад је сасвим одрастао, постављен за цртача у гимназији у Чачку. За оно што је даље било у животу озог младог и дарозитог Београђанина, од одлучне и пресудне важности је његов брак с добро васпитаном и за оне прилике веома образованом, младом чачанском учитељицом Милевом Зорићевом, ћерком учитеља Зорића, а нећакињом славног националног борца д-р Светозара Милетића. Одрасла у Милетићевој кући, она је од детињства била окружена свим оним великим људима тог доба који су се окупљали око Милетића. Борбеност, енергију и високи национални идеализам свог ујака она је из малена у се упијала, тако да је и у брак ступила с јасним и одређеним идеалима тадашње Српкиње. Само тако може се разумети и њен каснији просвећени однос, који је показала и према својој деци не стављајући ее никад на пут њиховим природним наклоностима и тежњи срца, које их је, нарочито у случају Надеждином, водило светлим, али и веома опасним и трновитим путевима. Као прва, подстрекла је мужа и на прикупљање разних старина и драгоцености, нарочито разних историских докумената до којих се онда још могло доћи. У том погледу постоји и једна занимљива, истинита анегдота. Једног дана, кад су се касније из Чачка преселили у Београд, отац Надеждин донео је с пијаце сир замотан у неку чудну, тврду хартију. Инстинктивно побожна пред сваким писаним словом, Надеждина мајка одмотала је пажљиво хартију и на своје највеће чуђење констатовала да је сир замотан у једно драгоцено писмо •докуменат самог Карађорђа. Тако је ударен основ каснијој збирци г. Петровића, која је и до данас очувана;, а у којој се налази читав низ ванредно значајних докумената из доба првог и другог устанка, преписка онда знаменитих личности. Засебну групу сачињавају документи који се односе на историју наше жене почињући од најстаријих времена па до најновијег доба. Ову збирку, која обухвата и главни део преписке кнегиње Љубице као и Јеленке — Мале Госпође, г. Петровић је одвојио својој ћерки Анђи у жељи да она на основу те грађе изради историју о српској жени. Пошто се касније посветио пореској струци, М. Петровић је написао велико дело: „Финансије обновљене Србије" богато најразличитијим подацима. Традицијама с мајчине стране придружило се наследство с очеве стране, јер је и стари Хаџи Максим

био ванредно занимљива личност. Увек расположен, увек спреман за друштво, с једним инстинктивним осећањем за све што је лепо, овај стари Београђанин не само што „држи отворену кућу" показујући широко словенско гостопримство (за то су га и прозвали ,,чешки консул"), већ настоји и да ту кућу учини што удобнијом удешавајући је по типу тадашњих господских београдских кућа богатим теписима и миндерлуцима. По зидовима су висиле многобројне иконе, а свуд била размештена богата и скупоцена стакларија, коју је Хаџи Максим доносио са својих далеких путовања и поклоњења. У Палилули је важила узречица: „Кад улазииг у Хаџи Максимову кућу, као да улазиш у храм! Ту и у таковој кући, у таковој средини расла су деца Мите Петровића, од којих су се једни родили у Чачку а други у Београду. Укупно их је било тринаесторо. Увиђајући сами да је број деце већ прилично велик, најмлађем сину дали су име Растко (сад књижевник Растко Петровић!) не би ли име, дато по најмлађем сину Немањића, деловало да и у овом браку то остане мезимац... Тако је било. Надежда је била друго дете по реду. * Поред Хаџи Максимове фотографије, фотографије њених родитеља с мезимцом Растком, преда мном стоји десетак Надеждиних фотографија. Нехотице их срећујем у групе: доба детињства и студентско доба; доба зреле жене која иде својим самосталним путевима; доба жене-хероја, Надежда друг комита и Надежда болничар, друг и пријатељ војника и рањеника. Чувајући у основи свој тип, колико ли разлике од једне слике до друге. На слици из 1894 г. где је видимо како стоји наслоњена на раме своје другарице, полуотворених уста и сањарских очију, једва би могли препознати ону већ израђену девојку, како је видимо на слици из Минхена из 1904—5 године у друштву са сестром Љубом, руском сликарком Сомовом и руским књижевником Гончарозим, а још мање ону озбиљну жену на слици из каснијег доба на чијем лицу не дрхти ни једна црта и која с испитивалачком озбиљношћу, седећи у врту родитељске куће у великом друштву у ком се налазе и њене сестре и сликар Мурат, проматра дубровачког барда, кнез Ива Војновића, који седи у средини и испод свог познатог „жирарди" шешира, са својим карактеристичним смешком нешто „уморног госпара", гледа младу уметницу. Из времена кад она предузима у тајним мисијама своја прва путовања по тад још неослобођеном југу наше државе, на слици где је сликана у Кичеву 1903—4 г. црте су се већ зафикеирале. То је „популарна Надежда", како је сви већ знамо, и како нам је свима постала блиска срцу. На другој елици, где је сликана у Прилепу 1913 г. у друштву српских официра, озбиљност је потенцирана, бели болнички мантил у ком је одевена даје јој неки нарочити изглед. Из овог је времена и једна од најуспелијих и најбољих њених слика, она где је видимо у дубокој црнини за родитељима који -су један за другим умрли 1911 и 1912 године, с оригиналном спорт капом на глави, са шиљтетом, који баца на њено, овде необично фино и господско лице, благу сенку, док испод њега замишљене очи гледају изразом неког ви-