Општинске новине

Позоришна хроника Моксим Торки на &трауисо{ пб&оџнииџ

Две драме Максима Горког — „На дну" и „Васа Железнова" — изнесене су на београдску позорницу и примл>ене врло добро од публике. И једну и другу режирали су чланови славног Художественог театра г. Поликармен Павлов и г-ђа Вера Греч, и то је много допринело успеху ових драма. Први комад је режиран по узору чувеног режисера Станиславског. Г. Павлов и г-ђа Греч учинили су необично много за усавршавање наших глумаца, за приближивање, а каткад и идентификовање њихове глуме са животом, у стилу художественика. Свака њихова режија, као и свака појава на позорници, обележавала је датум у нашој позоришној уметности. То је била најбоља школа и за наше глумце и за нашу позоришну публику. На у>н,у је необичан комад, и по садржини и по облику. Ту су оцртани разнолики типози које је живот прегазио. Максим Горки их је копирао са једне московске пијаце Хитров Ринок, где су се у то време налазили азили за бивше људе. Тај друштвени слој, из друштвеног подземља, Горки је први изнео на позорницу. То су лопови, коцкари, пијанице и бивши робијаши. Оцртао их је верно мрачним бојама, натуралистички. Али док би се други само згадио на тај олош, и тражио да се спржи ватром, Горки је осетио сажаљење према њима. У сваком од њих видео је он човечанску искру где тиња. Сваки од њих тежи нечем бољем. То „боље" неће ниједан достићи. Ниједан неће да се испуже из животног подрума;, у који су запали и због своје кривице и због кривице друштва. Али ипак то су људи. Довољно је од њих што се сећају покаткад своје човечанске природе. Горки није израдио драму као што су друге драме: Нема ту основне радње, нема драматичне захуктале борбе ни између људи ни између идеја, нема развијене интриге. То су сцене и типови из живота. Па ипак, то је снажна и дубока људска трагедија, исто онако као што су и најбоље Шекспирове трагеди)е. И стил и мисли су издигле ову драму на светску уметничку висину. Реченице су кратке, збијене, али свака осветљава недогледне просторе. Као муњама писац обасјава сваком реченицом, —• па и са пола реченице, каткад са једном речју — мрачне људске душе. Као пламене бакље писац их баца у поноре људских душа. Свака открива нове светове, али оставља да се још много наслућује у мрачним дубинама. По својој једноставности, алегоријама, дубини, приступачности, те реченице потсећају на извесне пасусе Светог писма. Ту је галерија типова са дна живота. Сваки је рељефно и снажно исклесан. Сваки је различит, свет за

себе, а опет су повезани сви заједничком судбином и неким психичким праелементима који чине основицу сваке људске душе. Они не трпе један другог, свађају се, завиде један другом, исмејавају се међусобно. Ни смрт их не може да гане. Кад туберкулозна Ана умире, свима лакне. Муж се ослобађа терета, а остали њеног досадног јектичавог кашља. Кад чују да се пропали глумац обесио, један од њих каже: „Ех... покварио нам песму... будала". Само их алкохол приближава и буди у њима нешто слично човечанским осећањима. Само за алкохол деле они оно неколико копејки што зараде. Часте један другог пићем. Један од њих сањари о богатству да би могао отворити бесплатну крчму за народ. Па ипак... у овим дроњцима, пропали и физички и духовно, када се више ничему не могу надати и низашта не могу да послуже, — они су опет људи. „Па ма какав био, човек има увек своју вредност. Треба га ценити, па ће он наћи нешто боље" каже старац Лука, кроз кога Горки највише исказује своје мисли. Ови толико разнолики типови повезанји су још једним чврстим ланцем. Они су прошли кроз тамницу, управо њен су продукт. Робијашки жиг им не да да се подигну међу људе. „Пос.»е тамнице •— пута више нема" — остаје само алкохол, нови злочини или смрт. То је једина пишчева тенденција јаче подвучена. Па и она је исказана кроз уметничку инспирацију. Ниједан од тих бивших људи неће испливати, сви њихови напори остаће узалудни. Тамница лебди над њима као сурова судбина. Једини старац Лука, за кога се исто може наслућивати да је прошао кроз тамницу, уздићи ће се снагом свога духа и продужиће да лута кроз свет, да испитује нове вере и да теши патнике бајкама о „бољем животу". А чудан је тај старац Лука. Озарен искуством као неком магичном светлошћу, говори једноставне дубоке мисли. Као неки чаробњак, он у сваком од ових пропалица буди угашене човечанске искре. Сваки осети да је способан за нешто боље, више; последње наде блесну као ноћна светла на ђубришту. Чак и Сатин, који је сачувао од своје некадање „образованости" само љубав према необичним страним изразима, оживи умно под старчевим паметним речима. Свестан да је робијаш, лопов, он ипак узвикује: „Дивно је то осећати се човеком!" Код пропалог глумца, чији је организам разорен алкохолом, старац Лука васкрсне наду да ће се једном излечити и почети живот наново. Он сања о лепој, мермерној болници у којој се лече пијанице и спрема се да иде на крај