Општинске новине

114

Београдске општинске новине

света, да тражи ту болницу, о којој му је старац причао. Да би ублажио болове ових несрећника, старац Лука се служи лепим лажима. Прича им филантропске бајке. Сви знају да он лаже — па ни он то не крије — али сви примају те лажи, са више или ман>е отпора, као мелем, као последњу котву спасења. Кад га лопов Васка Пепел пита зашто лаже, Лука му одговара: „Шта ће ти истина? Истина се теби може претворити у конопац око врата..." Како је болно истинита она његова прича о праведној земљи, којом старац Лука оправдава своје лажи! Лагао је старац из сажаљења спрам својих ближњих. Али бисмо се преварили ако бисмо из овог извели закључак да Горки велича лаж као неопходну основицу људског друштва. „Лаж је религија робова и господара" — каже Горки —; прве лаж теши и умирује, а друге прикрива и оправдава њихову грамжљивост. „Ко је сам себи господар... ко је независан и не ждере туђе... шта ће томе лаж?" Ето, то је идеал песников, који једва провирује из овог уметнички изграђеног мозаика људске беде и трулежи: Створити независне, слободне људе, који ће бити толико снажни да подносе истину. Из припростог старца Луке сијају истине новог доба, као кекада из галилејских рибара. На питање има ли Бога, Лука одговара: „Ако верујеш — има, ако не верујеш — нема... У шта верујеш, то постоји..." Зар је могуће дати простији, дубљи и тачнији одговор! На сувише дискретан начин, са неколико умет,ничких потеза који се једва иримећују, Горки је старца Луку истакао као жив приговор мудрацима који своју мудрост чувају за себе, или је исказују неразумљивим говором, или беже у пустиње, далеко од света, да се, бескорисни, моле Богу за људске грехове. Поред свега тога, старац Лука је реалан, човек од крви и меса, који се, својом једноставношћу и истинитошћу, намеће свакоме читаоцу и позоришном гледаоцу као лични доживљај. Старца Луку играли су на београдској позорници три глумца: г. Пазлов, г. Новаковић и г. Страхиња Петровић. Својим спокојним, непосредним и истинитим изражавањем сва три су дали лепе фигуре. Само је г. Павлов, као што је и природно, тај лик дубље и сложеније схватио, насликао га је дискретним а јасним бојама, које зоаче неком унутрашњом светлошћу. Он је потпуније репродуковао пишчеве потезе, са више уметничких прелива, и тачније пренео пишчеве речи У глуму. Као што је старац Лука својим искусним и вештим речима будио људске особине код бивших људи, тако су г. Павлов и г-ђа Греч својом режисерском вештином и непогрешним уметничким инстинктом откривали глумачке способности код нангах глумаца и упућивали их како ће те своје дарове најбоље на бини пласирати. Оно економско правило „са што мање труда дати што веће резултате", пренели су г. Павлов и г-ђа Греч и на позорницу. Научили су наше гл}'мце да играју без напора, као да врше неки свакодневни забавни посао, а да ипак задивљују својим успесима. Ми просто нисмо могли познати сзоје глумце у овом комаду. Горкијеви бизши људи ожизели су пред нама, као да их гледамо у неком московском подруму, где их је писац посматрао.

Г. Маринковић је креирао Костиљева, сопственика преноћишта, ванредним гротескним, духовитим потезима. Г-ђа Греч је изразито дала Василису. Ту је улогу доцније играла г-ђа Евка Микулић, са мање уметничких финеса, али опет темпераментно и добро. Г-ђица Текић је одиграла са успехом наивну и добру Наташу, једино лице које својом чедношћу и чистом прошлошћу отекаче од ове средине, али мора да понесе заједнички крст на својим плећима. Полицајац Медведоз г. Л. Јовановића имао је неколико уметничких линија, духовитих гротескних потеза. Г. Никачевић је у Васки Пепелу дао сиров тип рођеног лопова и циника. Лепо је израдио у њему и ону човечанску искру која се засветлуца под погледима Наташиним, ону тежњу ка бољем и лепшем животу у друштву са вољеном женом. Исту улогу играо је мало друкче, нешто више продубљену, загребачки глумац г. Љубиша Јовановић као гост. Г. Поповић је реалистички дао бравара Кљешча, који се труди да се напорним и поштеним радом искобеља из беде. Сав његов труд остаје узалудан, у души му се догађа прелом и он пада у очајање, кричи за осветом. Тај његов крик, који ће потонути у пустињи, г. Поповић је језиво и истинито репродуковао. Г-ђа Прегарац је оставила снажан утисак у улози намучене Ане, за коју је смрт једини спас, — сви схватају ту смрт као добротворку и готово су јој захвални што се једном смиловала на болесницу. Једина захвалност, коју ови људи могу да осете! Г-ђа Урбанова се је уживела дубоко у улогу нервно оболеле девојке Настје, која живи потпуно у сентименталним романима, не осећајући стварност око себе. Она плаче над тешком судбином јунака из романа, а нема ни најмање самилости за своју околину. Г-ђа Паранос је реалистички, са сировом духовитошћу оцртала пиљарицу Квашњу. Г. Добрица Милутиновић је просто из живота узео пропалог глумца, који се хвали што му је организам разорен алкохолом, а после, под утицајем старца Луке, сања о болници у којој се лече пијанице и почиње веровати у нови живот. Нека нам опрости г. Милутиновић, али ова улога пристаје њему тако „кнап" као рукавица рађена по мери. Исто тако са неколико лепих карактеристика могле би се оцртати глуме г. Раденковића, г. Милошевића, г. Старчића, г. Васића, г. Н. Јовановића и г. Паунковића. кад би нам то простор дозвољавао. Кад се код нас приказивала драма где се о свима глумцима могло овако похвално говорити! А исти ови глумци играли су и у другим драмама. Најбољи доказ, да је добар редитељ потребнији од добрих глумаца. Он ће глумце пронаћи, створити, а рђаве редитеље добри глумци не могу никад сасвим покрити. И по томе појава Горкијеве драме „На дну" значи велики догађај за нашу позоришну уметност. Наравно, ове оцене не би могле да важе за прву преставу. Тада је било доста неуједначености, недовољно израђених скица, погрешно схваћених детаља. У доцнијим преставама глумци су се стално поправљали и дотеривали. Уопште запажа се на нашој позооници да су доцније преставе боље него премијере. То је знак да се премијере спремају брзо, без довољно студије. *