Општинске новине

Томбола

181

ковача. Општина му се нашла у невољи: издала уверење да су књиге изгореле у црквеној ,кући и потврдила да је он, Тоза, пунолетан за шегрта. А ни овај Ђока није од беса напустио село и прешао у варош. Кад је оно деведесетседме Морава плавила и за собом оставила глад, отац одвео Ђоку у Јагодину да келнерише. Отуд Ђока побегао с неким возовођом у Ниш и ту неко време радио у железничкот радионици, постао калфа, шврљао по Србији, ратовао, на Солунском фронту упознао се и спријатељио с Тозиним оцем, а после рата настанио се у Београду, па у последње време чак почео и на лицитације да излази, што се сматра као неки виши степен занатства. Плакао је прво Тоза, жао му било напустити школу и одрећи се учитељског позива коме га цело село наменило, али се брзо утешио кад су му рекли да од „шлојсера" може брзо постати „машинистер" и терати самоходну осмицу. Зато је ведра лица зашао по родбини да се оспрости и да се свима похвали како ће за коју годину дотерати мајсторову машину да им врше жито. Пешке су дошли до Рал>е, отуд возом до Гопчидера, одатле цешке преко Брда, а на самој раскрсници Тоза застао и зинуо, зинуо као никад дотле. Одлазио је он у Сопот, водили су га једном по'ођани у Младеновац, али шта је то према Београду!? — Чаршија. Зинуо Тоза и уплашено молио: — Немо', Тајо, да ме остављаш, украшће ме раниловићки Цигани! — Мислио да је још у Турији, где децу плаше овим Циганима, као што у Пештану прете неваљалој или немарно! деци онима из Буковика. Једва га је отац свео поред Вајферта; него се и сам Тоза после ослободио чим је стао читати на кућама бројеве и називе улица, и одмах оцу рекао: Не бојим се више, Тајо. Тако је Тоза постао ковачки шегрт код мајстора Ђоке. Плата осамдесет динара, храна, рубље, бесплатан стан, који му је мајстор плаћао, у оном истом дворишту где је и Нада становала. Била је то некад шупа за дрва, после рата олепили је блатом и окречили, и тако увећали број новоподигнутих грађевина, а данас у њој станују Тоза и два трговачка помоћника... Прво јутро упутио се чесми, а чесми пошла и Нада. — А је л' ти идеш у школу? — питао је Тоза без икаквог увода, те се Нада мало дуснула: — Па сад не идем. Распуст је. Свршила сам трећи. — И ја свршио трећи! У селу. — Било нечег отвореног, присног, срдачног у његовом гласу, те се Нада одобровољила па стала и сама распитивати: — Је л' вама предаје учитељ? — Јо-ок! Учитељка.

Нада није навикла на такве речи, на очи јој пошла нека презрива љутња, али није избила. Пред питомим погледом сељачета и њено га око благо погледало и насмешило се: — Није лепо да се каже >,јок". Треба да кажеш „не". — Немо' да се љутиш. Ја по сељачки. Ти си варошка па знаш, него ти мени узек кажи а ја ћу да те послушам. — Одговорио јој Тоза срдачно. И за све је послушао, само за „вилиципед" и „возаљку" никако. Доцније је Нада због те две речи читаве сате потрзала све своје филолошко знање, чак и мајку у помоћ звала, па није успела. Остало је онако како је Гоза хтео. И реч по реч, мало јутром, мало више у подне, највише пред вече кад се Тоза врати из радионице, Нада и Тоза постали најбољи другови. Она му обећала да с њим заједно учи лекције па он да полаже приватно, а Тоза је све слушао у дворишту, али Надину мајку највише, и све своје слободно време проводио с овом девојчицом. И како сада да се Нада не обрадује оним речима кад јо* је пре две недеље рекао да је дознао како се прави тротинет, и да ће и њој да начини једну возаљку! — Их, возаљка! — сладила је Нада и заборавила на муке своје, а оне болне успомене брзо утрнуле. Та да није ових наглих промена зар би те нежне душе преживеле све оне мучке ударце које им друштво свакога дана задаје свирепо и без милости! Утисци се одмењују, весели и тужни, осмеси прате сузе, па који утисак надвлада, под којим ова млада срца подлегну. А овај век све чешће бележи самоубиства деце. Увелико је Нада весело корачала, готово поигравајући као што деца често и несвесно чине када крију своју радост, оборе поглед, а лице им се у осмех развуче. Унапред се радовала, јер је била убеђена да ће јој Тоза довече испричати како је прикупио све, „нитне", сав „рундајз" и „винкајз" и друго што треба за тротинет. Али кад је у памети све те делове изређала и набројала, па и „оно треће што не знам како се зове" Нада стала, метнула прст у уста и замислила се^ па у себи тада тужно закључила: Није за тротинет. За то треба тридесет динара, а Тоза је тек месец дана шегрт. Седам је послао кући, остало му само банка, и од ње ме прошле недеље частио мали сладолед. Али јој очи брзо заблистале и гласно узвикнула: — Знам, за погачу! — и продужила весело кући, мислећи у себи: „Е, нећеш ме, Тозо, преварити као први пут!" Опет је поигравала, али је брзо приметила да је на улици, те се полугласно упитЕ1ла: — Па шта ћу ја овде? Што сам то пошла