Општинске новине

182

Београдске општинске новине

из парка тако рано? — а од једног стола № спред кафане „Код војводе Глигора" дошао јој одговор: — Море, Васа направи кућу сас ту томболу! На Пашином Брду. Ене га рентијер. Нада отскочила, преврнула једну празну столицу и побегла за угао, али је тешке успомене задржале, те се наслонила на бандеру, а њене раширене очи питале се: како то? Због те томболе они већ две године станују овде, у соби и кујни, у ниским одајама од бондрука, у бедном насељу што се пружило с обе стране дубоког дворишта. А некад?... Па и то некад пуно је доцнијих успомена које су помрачиле оне раније, светле и веселе. Из њиховог лепог стана нестајао је намештај, из увек загрејаних и великих сунчаних соба повукли су се оне љуте зиме у кујну и девојачку собу што гледају у двориште. И опет им је било хладно! Тату је ретко виђала. Лзуба се разболела и била врела, врела и говорила све нешто без везе тако да се спочетка Нада мало и смејала. Електрике више није било, а свеће су лелујавом светлошћу обасјавале Љубино измучено лице... Нада се чвршће ухватила за бандеру кад се сетила те вечери и вриснула пригушено: Јао! Тако је и њена мама вриснула, само много јаче, и пала на постељу преко њене сестре. Дотрчале комшинице, жене, људи. Љуба је била бледа, мирна, непомична, а свет се крстио, говорио да је умрла и клео њеног тату. — А што га куну? — љутила се тада Нада. — Он и не зна. Што му не јаве? — И кад нико из њиховог стана није хтео да изиђе, него их све више придолазило, Нада се искрала, сишла на улицу и пошла у ноћ. Помодрела од мраза, стајала је неко време пред оном кафаном што јој је Марица п»казала, руком је држала кваку, али се дуго није усудила да уђе. Кад је најзад ушла, дим и кисела воња, загушљива и тешка, запахнула је тако јако да јој се згадило па је хтела да се врати, али тада њено младо срце опет ошинуле газдине речи: „Црни Милане, коцкаш се, а кћи ти мртва лежи". „Па мој тата не зна. Он није крив" бранила је у себи оца и пошла између столова да га тражи кроз грају која се час стишавала, час опет весело и хучно се дизала из те гомиле људи, жена, господе, радника и деце саме, мушке и женске, шегрта, кројачких радница и — лупежа. Нашла га и повукла за рукав. — Тата. Отац се окренуо, али тај час неки човек викнуо „Женске ноге!", тата радосно скочио са столице и одвратио: „Тај сам!" — Тата, — опет ће Нада, а глас јој већ био плачан. — Сад ћу! — обрецнуо се отац, — Шта ми звоцаш!

— Али та-та! — бризнула кћи у плач. Па Љуба умрла... Шта је после тога све било, Нада се добро ие сећа. Кад се пробудила у собама је било топло и свечано, тихо и мирно. И све је било црно, само сандук бео. У њему је мирисало цвеће а у цвећу лежала Л>уба, лепа као анђео на великој слици у широком раму, коју је тата давно некуд послао био, још пре Божића. Сви су ишли на прстима, шапутали, плакали и брисали сузе, а свеће су гореле... Тата је седео сам. Сви су целог дана били око маме. Тати нико није ни прилазио. Зато је Нада стајала поред оца и чувала га од тих рђавих људи, миловањем га тешила и бацала кивне погледе на свет. Како је то лепо када неко умре, мислила је тада Нада и више пута хтела да пита да ли би она могла да умре место УБубе, само није знала кога, оца или мајку. Тата је само ћутао, мама само плакала... И пратња је била лепа, само не оно кад је мама вриснула и пала у несвест док су људи износили ковчег. Маму су вратили у стан, а тата и Нада ишли су за колима. Свирала је музика, али не као грамофон или радио, него лепо, лепше него ишта друго, све нешто тужно и невесело. Љубине другарице ишле су поред кола и носиле цвеће. Тата је корачао за колима, гологлав и погружен, погнуте главе, као неки роб. Баш сасвим онако као што има насликано у једној књизи како воде роба на губилиште па му руке везане ланцима, а крај ланца држи џелат у једно' руци док у другој носи велики палош. Само је тада Нада у једно\ оуци носила киту цвећа док је другом водила тату и говорила му шапатом, тешећи га: — Па ниси ти, тата, крив. Ти ниси знао да је Љуба умрла. Је ли, тато, да ниси?... Па дабоме! — додавала је кад јој отац не би одговорио. Сећајући се тих дечијих лепота и страхота, које је некада и својим другарицама чричала, Нада је понављала полугласно: — Па није мој тата крив! — и поводила се преко неравне турске калдрме, па јој се лице мало разведрило при помисли на оца који им је писао да ће се ускоро вратити са пута и да ће јој донети ратлука из Скопља. Одавно њен отац не иде више у канцеларију него много путује. Постао је трговачки путник, како њена мама каже. — Ко је моје добро дете? — пренуло је из тих мисли свакодневно питање старога бакалина, који јој је увек, са прага свога дућана, давао по две велике бонбоне увијене у „злато". Весело му пришла Нада мислећи у себи „Ала ће Тоза довече да се радује! Обе ћу њему да дам кад ми каже оно". А трговац ј<м пружио не две бонбоне неш целу кесицу и рекао: