Општинске новине

Томбола

183

— Ово те части деда Никола за томболу. Невесело је већ била примила дар, разрогаченим очима гледала неко време овог старог и доброг човека.. кога је више волела и од Јоце касапина, и од Мите пиљара, и од Трајка фурунџије, па се брзо изгубило све њено дотадашње поштовање према седим власима ове честите старине, утрнула сва њена љубав према њему, у очима јој планули гнев и мржња, али не избише сасвим, — задржала их је сама Нада. Поумила је тада да тресне кесицу на земљу, али се ипак уздржала, успомене јој натерале сузе у Очи, те је само испустила из руку и пошла кући, утучена и убијена, не разумевајући више ништа, прегибајући се под тешким теретом, који су људи товарили на њена слаба и нежна плећа, и то баш онај свет који је она највише волела: и њена другарица Ружица, и онај зидар Согир пред кафаном, па сада и сам деда Никола... За сузама у очима навирале у њеним мислима чудне слике, речи, препирке, свађе, пребацивања, што је све слушала неко време пошто је прошло две-три недеље од пратње, онако лепе пратње, навирали они вечити мамини јецаји и мамине сузе, сузе... Поводећи се под овим болним бременом, Нада је ступила у двориште кроз разваљену колску капију и, хтела не хтела, морала је погледати на прва врата с десне стране и на праг пред тим вратима. На њему је преко лета ваздан седела баба Живка, ако већ није гумарала по дворишту, и сркутала црну кафу, као да ту чува стражу и мотри на лица која излазе и улазе. Увек је та баба наљути. Прву њу види кад се враћа из школе, из вароши, из парка, па тек онда мајку. И баба је својим погледом последња испрати кад од куће одлази. Воли Нада све у авлији, волела би и баба Живку, иако је тако ружна, смежурана, погурена, али... не зна ни сама зашто је не воли. Биће као и друга деца што понеког омрзну без икаквог разлога, па им после криво. — Права баба кукумавка! — жалила се, истина, својим другарицама. — Само чантра по цео дан. Она је настојница. Други је газда. Долазио једном гга се нешто загледао у ону дуњу у дну авлије. „А што нема воде у крчагу?" обрецнуо се на бабу. „Стара сам ти, синко", пренемаже се она. — „Ја ћу да насипам", кажем ја нашем газди, а он мени: „Добро, секице. Када роди даћу ти пун зембиљ"... — Ју, а шта ћеш да радиш с толико дуња? — питале је другарице. — Мама ће да направи китникез па ћу свима да дам... — Мени рибу! — прекинула је једна. — А 'оћеш мени рака? — питала друга. И тако је Нада још јула месеца разделила својим другарицама из школе, из комшилука, из парка, свој део дуња који ће добити од

газде зато што свака два-три дана пуни крчаг обешен о дуњу, стари напрсли крчаг из кога вода лагано, кап по кап, пада на стабло па се низ кору слива и земљу под дуњом натапа. Ето због тог вечитог звоцања Нада је, изгледа, омрзнула баба Живку, али јој опет некако криво што је мрзи, јер увиђа она добро да ни све кирајџије нису баш злато и да некипут има и право што их грди. — Али, брате, не уме да говори к'о други свет, него само виче, виче, па некад не могу од ње просто да учим! Ипак потајно жели да се нешто деси, као што има у Лричама, па да заволи и баба Живку, али баш ништа неће да се деси! Зато Нада увек пође мало брже кад пролази поред ње, промрмља кроз зубе, ред је, бадава: — 'бим руку! — и још брже оде даље као да се боји да не извуче какву грдњу, а тако би волела да воли и баба Живку, јер би тада целу авлију волела, баш као она њена другарица Смиља. Али то вече... Тек што је ступила у двориште, дочекао је крештави баба Живкин глас и, за дивно чудо, није пожурила. Чак је застала и у неверици слушала њене речи, а њено мало срце почело да се смирује. — Бог и' убио! Зар им и то још треба!? — чантрала је баба, седећи на прагу пред својом кујницом, држећи давно начету шољицу у руци. Прекрстила се и наставила: — Опрости ми, Боже и Мајко Божија, зар је зато Ристос говорио „Да не зна левица шта чини десница". Море, боље ће бити да они батале та кумана друштва. Са једнога скину кожу па другом обуку ново одело. Уме то и баба Живка. Мало ли је несреће донела томбола пре три године. Мало ли је оставила коцкара и флинти!?... Малој Нади повратила се румен у лице, срце јој некако весело залупало, пришла баба Живки, своме неочекиваном савезнику, направила мали кникс и јасно, разговетно, с великим поштовањем и искреном љубављу рекла: — Љубим руку! — и заиста пољубила ба 1 ба Живкину дрхтаву, мршаву, наборену и жуту руку. Старица се изненадила. Гледала је неко време, па спустила шољицу на троножац крај прага, привукла девојчицу, загрлила је и дуго је љушкала без речи. Нада се већ сва заруменила од миља, радост јој играла очима, почела да се мази у старичином загрљају као да је одавно воли, али је ипак срамежљиво испод ока погледала, трудећи се да одагна из успомена све оне ружне речи којима је некада другарицама описивала своју данашњу једину савезницу против томболе. Тако јој се и очи овлажиле од радости што се помирила с баба Живком и што сада