Општинске новине

184

Београдске општинске новине

с њом и целу авлију воли, али је баба те њене сузице друкчије разумела: — Јадо моја, ниси ти крива! — рекла јој милујући је, а код Наде те речи изазвале нову поворку тужних успомена, оних из последњих страшних дана. Исте те речи чула је од једног непознатог човека, па је после престао пакао у кући, настао је мир и завладала је б^да... После смрти Љубине неко време је у кући било примирје, па је тата опет све чешће изостајао, мама је све више плакала, кућа се све више празнила, зима је бивала све љућа. А једно по подне тата је био тако љут да се и мала Нада расплакала. То је баш тату тако јако расрдило, чуле се неке страшне речи, пали ударци, један дохватио и Наду... — Не би' дете! Шта ти је оно криво!? писнула мама. — И нећу да га бијем. Убићу га! — добацио тата. — Ја сам га родила, ја ћу га и убити! одговорила мама, зграбила Наду са пода и тако су били пошли од куће... Улицама је давно био пао мрак. Била поледица, ветар дувао, али су их куће ипак доста заклањале. Поумила је више пута да пита маму, али се увек уздржавала: та зна ваљада мама куд је води. И раније је она њу тако изненада одводила код бабе. Али кад су прошли ђачку поликлинику, Нада хтела да се похвали како је ту једном са школом долазила, али свој глас није чула. Тако се јако препала да се измигољила из мајчиног наручја и пошла за њом, трупкајући по џомбастој стази, па је то потсетило на неку причу те је и сама почела да маше рукама, да шири и скупља прсте, да потскакује, баш као и оно мало сељаче које се тиме спасло од смрзавања. Угрејала се, али се и уморила била, а баш тада настала велика узбрдица, те је мајка опет узела на руке. — Је л' ћемо у... — тек што је проговорила ветар јој напунио уста, а њену маму готово окренуо, те је посрнула. Стаза била уска, намети високи, ветар брисао и заносио, кошава завејавала, ситан, сув и леден снег засипао, — ни уста се нису могла отворити, ни дисати од те кошаве која је као оштрим ножем секла образе... Знала је Нада ту гадну кошаву. Кад почне да дува не може некад у школу да стигне на време. Поуми да пређе преко улице, кошава је врати, а време пролази, скоро ће и последње ^воно! Ако наиђу другарице, похватају се за руке, надишу ваздуха, сложно јурну преко улице и претрче на другу страну, опет негде у заветрину. Ако њих дуго нема, Нада замоли кога од пролазника да је преведе на другу страну, после му каже „хвала" и отрчи у школу. Али овде, преко Брда, само је свирало, јаукало и носило ,носило, умало што и њих

није однело. Мама је све чешће посртала, те се Нада сама спустила на земљу: — Чекај ,мамо! — Клекла на снег, склопила озебле ручице, очи упрла у ону далеку, лепу и сјајну звезду. — Молим ти се, добри Бого, нека буде воља твоја да престане кошава. Има пуно сироте деце па немају дрва, а ова неваљала кошава надува им кроз прозоре и врата пуно мраза у собу па не могу ни да уче. Услиши моју молитву, добри мо1 Бого, и кажи да престане кошава... Тако се Нада по два три вечера моли Богу кад год дуне кошава и увек је после престајала да дува. Тако и тада. — Златно чедо моје! — рекла јој мама, пољубила је и опет понела, а кошава је заиста престала чим су пошле низбрдо. Мајка се оклизнула и пала у снег, Нада се добро загњурила у један велики намет, али се из њега брзо ископрцала насмејана: — Боље да се клизамо. 'ајде и ти. Да видиш само, не може да се падне, — говорила је мајци, тоциљајући се пред њом зшмрзнутом стазом. Крај чесама, трупкајући с ноге на ногу и дувајући у мале песнице, дочекала је весело мајку: — Види како је леп Топчидер! Је л' ћемо опет да пијемо јогурт? Али мајка није ништа одговорила. Прошле су платане и окренуле некуд на другу страну кроз велику шуму, дубок снег и мрак. Нада је опет била на рукама своје мајке, сећала се једне страшне приче и уживала.... — 'оћемо л' и ми на воз? — упитала је кад је недалеко протутњило неколико сјајно осветљених вагона. — Је л' да њима није зима? — Неће, сине, ни нама бити више зима, — одговорила мајка, па су дуго шетале по снегу и мраку, те је Нада задремала и од хладноће и од умора. Пробудила је нека вика. Пред њеном мајком стајао је један господин, нешто мирним и тихим гласом говорио, а њена мама је јетко одговарала као кад се са татом свађа. И ето тај господин, сећа се лепо Нада, пружио је руке, узео је себи на груди и рекао јој: „Јадо моја, ниси ти крива". Исте речи које је Сада и од баба Живке чула. — Мамо, не дај ме! — вриснула је тада Нада, буновна, премрзла, али њена мама није потрчала да је одбрани него је мирно пошла за њим. У трамвају је Нада сасвим заспала и није се више будила, а идућег дана и доцнијих њен отац је био добар и љубазан и према њој и према њеној мами, играо се и шалио, али је ван тога био много замишљен. Најзад, после једне недеље дана отишао је некуд и вратио се тек пре неколико месеци у овај исти стан код баба Живке, у који су се она и мама [доселиле убрзо после татиног одласка од куће.... И те последње успомене навреле су главу мале Наде, а кад се сетила како је вриснула и позвала у помоћ своју мајку, тргла