Општинске новине

192

Београдске општинске новине

говорио: „Бела, зар ти, ти најмилија и најпапаметнија у школи, па са војницима, освеети се"... Она из тога далеког разговора са мајком схвати шта би они са њоме желели; каква би то срећа била за родитеље! Али, Кнап, Кнап, зар он није лепши, а скромнији, узвишенији, а повученији од свих? Та он је тако необичан... Зар његова бојажљивост на земљи, а луда храброст тамо у висинама не привлачи, зар то није нешто несвакидашње?... Баш то, баш то! И она би хтела да је таква... Нзега овде доле презиру, нико не обраћа пажњу на његове подвиге, а када људска крила горе брује тако силно и изводе вратоломије, они онда сви стану и са усхићењем не скидају очи са те удаљене црне тачкице. Онда им је свима мило што је то човек горе, њихова крв, њихов род, горди су и видиш: на лицу им се чита радост... Тога човека, доле, у војничком оделу, не виде; прОлазе поред њега. Њој веле: идеш са простим војницима!... Но она баш хоће; баш хоће да покаже наказност предрасуда; она ће да га престави осталима и да каже: то је тај одозго! то је јунак нашега доба, за три копља виши од свих вас; ви га, као бајаги, презирете из „друштвених" обзира, Аз надмености, а упоредите се са њиме! Показаће вам он једнога дана, шта је и ко је и шта све може... Дође јој Кнап као јунак из бајке, којега друштво одбацује, а она његова заштитница. Осети она то јасно, дирну је неправда, би јој га жао и дође јој наједном тако мио и узвишен... Шестога дана када доби писмо, Кнап дође на састанак озарен а ипак бојажљив; готов на одушевљење а и на поновно понижење, као што дотле беше научио у своме животу. Он је већ волео Белу. ( Када је угледа, он стаде и поцрвене, не проговоривши ни речи, само је загледа и тај тешки поглед и њу устави. Била је са другарицама и ове \е оставише, радознало се осмехујући. Она му пружи руку, но он ни тада не могаше ништа да проговори. Сва крв му навре у образе, ноге отежаше, руке се неспретно оклембесише низ тело. Бели је годила та збуњеност. Она се победнички осмехну. — Јесте ли ви то ових дана летели изнад школе и куће? упита га. — Ја сам. Кнап једва изговори те две речи. Пођоше према парку и Бела га кришом посматраше. Он је корачао тешко, лупао ногама о калдрму, чинило му се сувише јако и војнички; био збуњен, изгубљен, са још црвеним лицем. То јо! се учини допадљиво! „Сви велики људи су збунљиви пред женама", помисли она, „нарочито пред женама које воле... А у ваздуху је...." Лице му је било глатко, плаво, доста лепо, са потајном вољом, одлучношћу, која је отуда однегде избијала. — Како би је он сада узео у наручја, изнео једним скоком из тога парка где врви свет, понео негде у пољану, где су. сами, узлетео са њоме у ваздух и та-

мо показао целом свету шта може. Да је сам, ван толиких погледа који га спутавају! Тамо где је он господар, где је његово царство! Овде је тако смућен, немоћан... Не смеде више да је погледа, а осећао је да иде уз њега, она, најлепша од свих, идеал његов. Седоше на клупу. Она поведе прва разговор. — Само да ми се не деси, боже не дај! мисли он, да поново будем приморан да је не видим тако дуго... Овако бих остао вечно!.. Он се не усуди да јој то и каже. Она му исприча свој разговор са колегом, директоровим сином, оно вече, који је и он чуо. Он подрхтаваше од љутине. — Ја сам му забранила да ми прилази, рече му Бела. Већ сам се одлучила. Кнап је захвално погледа. Он разумеде да се одлучила за њега. Несвесно потражи њену руку и нежно је стеже, осетивши од тога додира нешто неизрециво; она му је не истрже. — Колико вам још треба до официра? упита га Бела занета мислима. — Још једна година, одговори Кнап, са великом одлучношћу у гласу. И још топлије стеже њену руку. III Кнапу је то била прва љубав, нешто јаче пре тога он не беше никада осетио. Понашао се необично. Могао се истога момента, када мисли само на њу, могао се и заплакати и раздр>агати до песме, толико су њиме наизменично витлала супротна осећања. Себе је хватао како замишљено звижди и мисли на њу, и наједном би се онда трзао, а она лепа слика, мисао, илузија... шта ли, губила би се нагло и после тога настајала празнина. Мисао се губила, повлачила у дубину, а он би је узалуд дозивао понова: Бела! Како је она интензивно живела у њему. Како су се ружичасто бојиле ствари око њега њеним именом. Пуна му глава Белиног лика, њених очију, стаса и покрета; ретки осмеси које му је она упућивала у нарочитом расположењу (иначе је увек била озбиљна и горда) урезали су му се у сећање као уклесани, лебдели пред њим и дању и ноћу и изазивали оне пријатне, неодређене и танане мисли, као да етар подрхтава. Он се разнежавао. Шта би учинио за њу, да може, да она затражи? Небо би освојио! Тада би му наилазила снага... Али остајао је миран и тих. У њеном присуству, нарочито, само је ћутао:; а тек кад се растану и ње нестане, он онда преживљава понова тренутке и посгаје му све јасно, све, како је требало да се држи и шта је требало да јој Кс1же. Тада се љутио на себе. Само је горе, у ваздуху, показивао праву слику, шта му је на срцу, тамо где је он био господар и сила; ту је он долазио до пуне вре-