Општинске новине

9

Пилот-потпоручник Кнап брани Београд

193

дности. Већ је то знала његова машина, највернији му друг, она га је слушала, подавала се његовој руци, његовим мислима и свакога дана он је звуцима парао небо и тако описивао словима њено име Б-е-л-а. Та четири слова њенога им^ена исписана звуцима, пламеном траком, лебдела су над земљом, остајала у простору и полако дизала се у васиону. Бела! то нико још не "беше доживео. А онда би наједном машини отварао пун гас и претапајући се и са'0 у крилатог витеза који блуди небом, јездио, помамно, урлајући међу поплашеним облацима. То му је годило, јео га је и она чула, а то га је умиривало. Кнап је тад осећао да је живот леп, да то настаје срећа. Бела је била лепотица, најлепша у грјаду, а његова. Све је почињало бивати лако, прИ ]атно, мило — и рана јутоа и вечери, и служба и небо. а наоочито небо... Али је понекад наилазио облачак: он се сећао да те наредник и много непоијатнога било је везано за то осећање. Доста је и то да те примећивао како се и Бела некада бори. Он тој је бескрајно захвалан! Шта би без ње? А постаће офипир, збациће оно: .,подофициоац", обућиће униформу са епалетама и тада... — он није смео даље да мисли. То су били настали његови дивни дани, први тако јасни откако је у војспи; он се због нечега радостан јутрима будио. Устајао оран, са сенком среће, као остатком поесањалих снова протекле ноћи. Трчао је на летење, и, озго гледао на њену кућу и њихову заједничку.вечерњу алеју. А јутра су била коасна, небо прозрачно, пречисто, он се озарено машином банакао у плавкасти, освежујући божији етар... Већ су тамо треперили рани сунчеви зраци, када се он успињао и пријатно су га грејали. Гре^али су га са њима и мисли на њу и нада да ће је довече видети. Тако то потраја дуже, неколико месеци. А онда дође неочекивана несрећа. Кнап се једнога јутра тек вратио са летења и замишљено скидао одело мислећи на „лупинге и тоно-е" пгго их беше извео у ваздуху, не могући се отети томе утиску, кад дотрча ордонанс командантов, сав задихан, и брзо упола изговарајући речи, баш као да се земмља проломила — изговори: — Зове вас командант... 'Итно је! Командант је био строг. Ордонанс би се сломио да што пре изврши његово наређење. Командант је увек био озбиљан, љут; на све немилосрдан. Заслуге ни]е примећивао нити ценио, али погрешке! то му је била страст да их проналази, и онда је викао, праскао око ситнице, да је све грмело, а он као да је уживао. Он је у пуку знао само себе и никога више; све друго било је потчињено, незнатно, све његово и ради њега. Ако би неко учинио нешто запажено, приписивао је он себи, пуку, а нешто лоше: тај је лично имао да сноси

последице, да бежи из пука, јер кужи све... Онда је њега лично увредио! Он Кнапа дотле није никад звао, зато Кнап пође брзо, размишљајући: Зашто ли га то зове? Да није видео „лупинге" и допали му се? Да неће да га похвали и пошаље негде на аеро-митинг, у иностранство, и Кнап ређаше пријатне мисли... Командант још никога небеше јавно похвалио због летења иако је пук био чувен по пилотима, можда ће сад да му каже: ,,Кнап! посматрао сам летове, то сукласа акробације. Како оно ти то правиш"... а ја почињем да објашњавам... ,.а1де, ајде, па ћемо те послдти на аеоо-митинг V Цирих, па пази како ћеш"... Кнап уздрхта. То би било! Чуло би се. а он би и изводио, чудо би створио. Па Бела!... Она би оекла... не, не би она рекла ништа, она би само ћута\а, а осмех би јо^ лебдео на уснама, он зна добоо шта би то значило. Ала би се и превотао до саме земље Швајцарске... Командант га дочека гоубо: — Наредник Кнап ,тл си наоетник 15 еска,дриле? — Јесам, одговоои Кнап упола гласа, а већ изгуби нагло нит поијатних мисли. — Јеси, али и ниси! Ја ти кажем да ниси. Какав си ми ти наоедник кад ти је у јединици неоед? Командант подиже глас. Никада Кнап дотле није добио примедбу на рад у јединици. — Јеси, велиш, ти наредник — настављао је командант, а ко треба да ти обиђе магацин и нужник и да види ону паучину горе, ја или ти? Чија је то дужност? Јеси ли јутрос обилазио? Кнап се сети да је то дужност његовог дежурног каплара, а појми брзо да то беше нарочита страст командантова да обилази нужник и тражи паучину по таваници. — Значи, каплар није обишао јутрос — помисли он. Несрећа! Он одговори онако како је било: — Морао сам рано на летење, а наредио сам каплару да обиђе,.. — Не изговарај се, не изговарај се, оазумеш! повика командант. — Какво летење! Летење је друго, а ово је друго... Мене се твоје летење не тиче, али... за ово ћеш ми платити; — а, отеже он нагласак, нисам ја знао: па ти мени не одржаваш чистоћу како треба, ти мени, брајко, ствараш неред. Шта би да је ко дошао случајно од старијих па да то види? Море нећу да се објашњавам... и он учини покрет руком, свима добро познат. Кнап претрну. Он је знао да командант полаже све и сва на чистоћу круга; сећао се кадгод је имгСо да дође неки старији, поткресавала се трава, кречиле се стазе, рибали се подови, а за летење се није ни питало; то је долазило само по себи. — Код тебе сам приликом прегледа нашао неред, паучина на греди у споредној просторији, док се поново не уверим у ред, теби