Општинске новине

194

Београдске општинске новине

нема излаза у варош... је си разумео? Насвоје место! Кнап изађе црвен у лицу, ошинут, притиснут нечим тешким и неправедним. Он и не схвати одмах какву казну изрече командант, само га је болела примедба, у глави му брујаху речи командантове и лице његово, љутито, страшно. Па тек онда наједном схвати: забрашен је излаз у варош! А Бела, а састанци?... Она се наједном удаљи од њега, све се преврте главом доле и оде негде у амбис. Он схвати да их то раздвојише, а док поново добије дозволу, док се комадант увери у ред... збогом остај! она ће већ бити туђа. — Али зашто, зашто то? брујаше м;у у глави. Беше му као да су га маљем ударили. Зашто? Слика Белина му је играла пред очима и нагло се губила. Он осети да је она сада далеко, далеко од њега... Никад није осетио свирепију казну од ове; као да га затворише у ћелију, пресекоше по пола. Она тамо а он овде. И [нема помоћи: она је изгубљена! И то наједном, изненада мишљаше он. Одоше дакле моји лепи дани, одоше... Са равница се спуштало вече; сунце се беше расплинуло ниско, бујно падало само са једне стране и просто плавило сјајем. Као поплава. Па се некако дуго праштало са пољима и лагано замирало за даљине. Поља су се светлела рујевом бојом, као озарена безбројним кандилима. АерОдром је миран... летилиште празно, хангари позатварани, касарне ћутљиве. Официри су још од подне у вароши, само у другом крају, у једном углу касарнског - круга врило је од војника који се спремаху за вечеру. Време је за корзо. Кнап је био са:м у соби, остали су се разишли, куд који; а он посматраше кроз прозор раван пред собом, угнути Београд који се већ светлуцао и паде му поглеЈд на висине, на небо, на којем владаше тога момента нема недокучива тишина. — Колико болова, јада, неправди, јаука... оно слуша и гледа разапето над земљом! дође однекуд Кнапумисао... Његов је један, незнатан, али му се чинио огроман, тако дирљив. Мисао му се одвуче ка шеталишту, остави небо и светске јаде и он се замисли: шта ли она сад, баш овога момента ради? Погледа ли га, мисли ли, очекује ли... Сад тамо врви од глава, али њу интересује само једна, његова. Од сваког унифорЋтисаног лица она се трже. И видиш, узела је њега, наредника, и заволела, а он је вара... не долази, натерује је да га чека. — Беспомоћна је сад, — мишљаше он, а ја затворен! Онда опет, сетивши се оне мисли о небу и светским јадима, узе да је развија — ,,Све је то и ситно и крупно, како се узме... Данас је например он летео и посматрао озго ово местанце где се састају: била је то мала, празна и безначајна алејица, једва видљива, тешко

ју је и пронашао, свега два реда, дрвећа, као травчице. А за њега шта је значила! Одозго је била то ништарија. Па и цео онај парк, па васколики Беогоад са пет хиљада метара висине мртав је, мртав, сличица једна непомична и беживотна. Одозго је то савршено ништавило. Међутим он је добро запазио — она мала уличица Белина, њена шћућурена кућа са (одозго једва видљивом) баштицом, како му је била мила! Само тај кутак на земљи посматрао јеон зането под собом, остало је било равнодушно. Бела је бојила ^ве то својом чари, она је давала живота ђачкој алејици и тихој уличици куд је Кнап пролазио. Над њоме је Кнап направио три лупинга да их тако поздрави; и кад се исправио и погледао под собом, њих више није било. Наиђоше кућерине, паркови, шуме, виле, летњиковци... али он не хтеде да гледа. Равнодушно се протезао Београд. — И она ће га вечерас узалудно чекати!.. Шта га се тиче све друго, он само за њу зна, у целом Београду, у држави, на континенту, на планети... Чекаће га: А пошто га нема, можда ће јој прићи директоров син. Очи ће јој се можда овлажити кад види: прошло четврт, пола сата... а њега нема. Директоров син ће је пецнути. Он је дрзак. Да је ту у том моменту! Он би му једним ударцем разбио нос, па би после, чим је види, километре бежао од ње 1 ... Али зашто ли ме казнише, мишљаше он даље — то да ми је знати? И могу ли коме да се пожалим, да кажем: Чекајте! па је ли то право? Шта сам учинио у ствари? Био сам на летењу, командир ми је наредио „Кнапе, иди и прави акробације над Београдом... одмах". И ја наредио каплару — обиђи просторије. Али кад хоће несрећа она хоће... Само јутрос нисам сам обишао и баш јутрос је морао паук да исплете своју мрежу на нужничкој греди, а тај блесави каплар да то не види. А командант је видео... Па кад сам сишао са летења, командир ми каже: „добро је било, Кнап, одлично. Гледао сам како си разбуцао онај бели облачић"... а тај облачић је био леп, округао, мекан као свила и путовао негде, за једним великим... Али паучинаста трака на нужничкој греди је претегла по важности! А да се ја случајно нисам вратио из ваздуха? Да сам рецимо остао у „лупингу" и слепио се уз земљу сав смрскан... онда би се командант свакако мање узбудио него од паучине! Кнапу изађе пред очи слика, први пут сада откада лети: он пада, а не може да исправи аероплан, земља јури... све ближе, он чека. И наједном: бум, све се скрши, земља са њим заједно поче негде да пропада. Он се слепио уз њу и само маса крви и меса, не могу да препознају ко је. Свет трчи. Сви вичу: „авијатичар пао! Јадник, нема од њега ништа. Једна мрља само. А гледали смо дуго како се преврће, тај је сваки дан изводио"... „Па то је Кнап" — узвикнуо би тедан — познајем га!" Кнап устаде нагло. — То је глупост, али је