Општинске новине

206

Београдске општинске новине

византијског типа наслеђене од Турака и ново оснивање вароши патријархалног режима, како их назива Цвијић у „Балканском Полуострву". Ове вароши су под ударцима нових друштвених потреба биле у сталној промени, у непрестаном изграђивању и преиначавању. Другу периоду чини време кад се у варошима већ створила буржоазија, истина још полуобразована, само споља културна. Тада су постали ваљевска подвала, шабачка чивија, убски кајиш, немилосрдно ужасна изрека. ,,3амани по пашчету па удри по сељаку", и многе сличне карактеристике безобзирног пљачкања и отимања, незајажљиве експлоатације и грабежи, што се све ширило из вароши и варошица и што је робило народ и сиромашило га. У изграђивање вароши ова периода значи потпуно изиђивање у затворен систем насеља, изиђивање по дубини дворишта; куће су зидане од бољег материјала, али су се хигијенски одаоси погоршавали нагомилавањем станова и искоришћавањем варошког земљишта до највеће мере. Тада пада и загађење варошКог земљишта и подземних вода првог слоја. Такви односи трају и у трећој периоди. Али она се одликује повећаном просвећеношћу, нарочито сељака, и јачим буђењем села за заштиту његових интереса, напредовањем хигијене и здравствених односа на селу. У варошима отпочиње се развијати ново комунално старање и савременија урбанистичка политика, нарочито у погледу на варошку хигије.ну и старање о здрављу. Ова периода је врло кратко трајала, па је дошло осам ратних година, а затим и тешке послератне године друштвених потреса и привредне кризе, И поред свих тих тешкоћа које је нанео рат, јер је у многоме пореметио и упропастио тековине напора и жртава, и које су изазвале критичне послератне године, Србија је ипак наставила своје уздизање и напредовање, па су и њени градови у том правцу напредовали. Али то већ улази у сасвим нову периоду и Србије и њеног народа. Ту је почела историја Југославије и јужнословенског народа, којима и Србија и Србијански народ још много жртава и напора дугују, док се не изграде и не учврсте. VIII Савремени урбанизам још је далеко од наших вароши. Оне се још налазе у стању хигијенских закрпа. Док су у Србији у привредном погледу у многом примиле изглед буржоаских насеља капиталистичког друштва, историјски развитак њиховог постања још им не омогућује и хигијенско уређење, које одговара тој врсти насеља. Наша варошка насеља имају све рђаве одлике вароши новог века. Густа насељеност на малом простору услед велике скупоће земљишта, многобројне занатске, фабричке и тртовачке радње, у

којима се производе разни отпаци и загађења, велики саобраћај разним саобраћајним средствима од најпримитивнијих до најсавршенијих по уским и рђаво калдрмисаним улицама, недовољно чишћење и отклањање отпадака, лучевина па и изметина, рђаво снабдевање водом за пиће, још нерешена многобројна питања варошког уређења, грађевински планови који се сваки час мењају, нерешена питања изграђивања и подизања тргова и осталих савремених уређења варошких, примитивна комунална политика у погледу хигијенског уређења градова и планске заштите народног здравља — све су то знаци и одличја још> непотпуно развијеног варошког типа, а у исто доба све су то извори тешких здра;вствених недаћа, којима је изложен живаљ у овим варошима. Свако друштвено доба има и своју хигијену. Али она долази тек у развијеним' и устаљеним друштвеним срединама. А развитак социјалних односа у Србији још није завршен. Варошка насеља у Србији још се непрестано мењају, а нарочито после ратова. У том економском 1 развитку нагомилавају се нехигијенски односи здравствена зла а с гим упоредо не развијају се савремена хигијенска уређења и установе санитетске технике, којим би се сузбили неповољни утицајји многобројних нехигијенских појава. Решавање ових питања мора чекати своје време. Још од пре неколико десетина година писало се и расправљало о овом уређењу наших вароши па и сад се о томе често расправља. Многи схватају ова питања јако простр, други пак теже за најсавршенијим урбанистичким циљевима. Чини ми се да једни подбацују, а други пребацују циљ, а решење се налази негде у средини, исто онако као што се и наше вароши налазе негде у средини између варошких насеља прекапиталистичког доба и модерних капиталистичких велеградова. И задатак наше урбанистичке и градске технике био би да тражи решења наших варошких питања према приликама и односима, који владају у њима. То је заиста тешКо, много теже него подизање наших вароши по угледу на стране, али само тим пуђгем могу се хигијенски односи у нашим варошима поправити и изменити. На жалост, у решавању тих важних проблема ни у највећим варошима у Србији није се још радило ништа систематски. И зато се и примећује развиће наших вароши, чудовишно и лишено сваког хигијенског смисла, нарочито у варошима које се у новој увећаној држави с невероватном брзином развијају. На тај начин ови градови добију само по природи материјала, по висини и броју спратова, по фасадама и изгледу спољашњем боље куће, али у хигијенском и здравственом односи се могу само погоршати. И зато наше вароши предњаче и бројем туберкулозних обољења као и бројем акутних заразних болести. Дечја смртност у овим ва-