Општинске новине

278

Београдске општинске новине

ми у теорији, оно их не сме одбацивати ни у пракси. А то бива, и то често, и то све чешће. Имамо ли онда права, кад је реч о песницима, на неколико питања и констатација? Да говоримо данашњим језиком, нема песника који су поткрадали државну и општинску касу; који су газили законе и вршили насиља над другима; који су издавали отаџбину, или се на недопуштен начин богатили, и који су, једном речју, вршили веће преступе и злочине. Баш на против, они су, по правилу, певали о љубави, проповедали „универзалну симпатију", глорификовали своју земљу, уливали моралне снаге и достојанства своме народу, саосећали са човечанством, живели скромно, често у сиротињи, и много пута излагали своје интересе, па и живот, у одбрани општег добра. Поврх свега, остављали су дела која је шихов народ стално показивао као своје културне, националне, трајне вредности. Карлајл је говорио да би се Енглези пре одрекли свога Индијскога Царства него Шекспира; Французи су створили поноситу фразу да су суграђани Наполеона и Виктора Ига; кадгод је реч о Русији, онда су иШта гаИо за њену улогу и престиж у свгту — Толстој или Достојевски. Тако је и са великом Немачком, са класичним земљама уметности: Италијом, Шпанијом, Грчком, чији су песници, уметници, филозофи и научници извојевали тим народима више од свију победа на бојним пољима. Па ипак, песници свих народа били су тако често запостављени, клеветани, прогањани и осуђивани, почевши од Овидија, који је своје последње дане провео далеко од Рима ,усамљен, на нашем Дунаву, преко Сервантеса који је лежао у тамници, Виктора Ига који је двадесет година седео на стеновитим острвцима Ла Манша, и Достојевскога који је најбоље године живота и рада провео на робији у мртвом Сибиру. Разлог зашто је тако није одвећ компликован. У очима земаљске правде и њених властодржаца нема тежега греха, од „опорочавања власти". А песници то опорочавање често чине: у име истине, правде, морала, слободе, личног достојанства, заштите потиштених, духа... Они се тешко мире са једном немачком речју да „сила иде пре права"; тешко прихватају чињеницу да се кагкад кажњавају жртве а не кривци; не разумеју да се жртве могу захтевати али не и признавати, да гори буду горе, а бољи доле, да реалност није ни логична ни морална, да се њихова дела могу хвалити а они гонити, и одбацују оно мишљење коме је Хајне дао тако духовита израза: „Овај свет мисли да су песници мушмуле и да треба неко време да полеже на слами па да буду добри." Они, осим тога, имају сувише искуства и прилично достојанства да би се клањали лажима, а сувише духа да се глупости не би потсм^хнули. Јакшић је био изразита песничка приро-

рода, у своме делу и своме животу. Импулсиван, холерична темперамента, он је брзо примао утиске који су се у њему дубоко и дуго задржавали, и на њих живо, непосредно и снажно реагирао. Необично обдарен од саме Природе, али без високих формалних и школских квалификација; лишен сваке хипокризије, отворена срца, готов да своју мисао и осећање преведе у реч, он је био без довољно такозваног „такта", и способности прилагођавања својој средини. Био је, другим речима, осуђен на частан, али врло напоран живот. Сачувана су и објављена два његова опширна писма Стојану Новаковићу, из Крагујевца и Раче, 1868, која су жалосна сведочанства о приликама у којима је живео овај песник, пред чијом се успоменом данас клањамо с поштовањем и захвалношћу. У писму из Крагујевбца, 30.Х1.1868, он се жали да је са службом из једнога забаченог села пребациван у друго: Сабанта, Сумраковац, Подгорац (већ и сама та имена су карактеристична, и чувена једино по Јакшићу); па онда Пожаревац, Кракујевац, Рача. Он је затим клеветан, опгуживан, отпуштан. Радио је приватно, као учитељ и сликар. Имао је породицу: жену и четворо деце (Милоша, Белуша, Милицу и Тијану), коју је волео и морао издржавати. И често је гладовао, заједно с њима. Свестан разлике која постоји између вредности његовога рада на књижевности и поезије званичник песника, Малетића, Бана и др., којима се пружа угодан живот, чија ће дела, доцније, издавати Академија, и која ће за увек остати заборављена и ван уметности, — његов револт је још огорченији, и праведнији. У срцу Шумадије нису му давали да заслужи ни довољно хлеба и називали га, по несрећној речи Вучићевој, „немачкаром". Шта је, на ту реч, морао у дну душе осећати песник чији је српски национализам био колико неоспоран толико дубок, и органски, и који ће доцније написати највеличанственију химну Србији: „И овај камен земље Србије Што, претећ' сунцу, дере кроз облак, Суморног чела мрачним борама О вековечности прича далекој, Показујући немом мимиком Образа свога бразде дубоке. Векова тавних то су трагови, Те црне боре, мрачне пећине. А камен овај, к'о пирамида Што се из праха диже у небо, Костију кршних то је гомила Што су у борби против душмана Дедови твоји вољно слагали, Лепећи крвљу срца рођеног..." Није ли и сувише симболично да се Србија најмање одужила једином Војвођанину који је дубоко и нагонски осећао историјску и националну улогу Србије? И не само њему,