Општинске новине

Уметнички и друш твени лик В. Јзкшика

279

већ и његовој породици. Јакшићев син Милош био је у Београду обичаи мануелни радник, ковач, а 1891 или 92, радио на београдској канализацији, при постављашу водоводних цеви у данашшој Пашићевој улици. Али је имао неке робустне моралне снаге свога оца. Кад му је Народно позориште у Београду понудило да прими тантијему од приказивања очевих драма, он је то одлучно и с достојанством одбио. Међутим, частио је пићем неке глумце који су у тим драмама играли. Јакшићев млађи син, Белуш, писао је такође стихове који се могу наћи по нашим кшижевним часописима 1881 и 82 („Српске Илустроване Новине" и др.); али је рано умро. Јакшићева кћи Милица била је учитељица у Србији; млађа, Тијана, удата за песника Војислава Илића, умрла је у својој двадесет другој или трећој години. Правде ради, госпође и господо, не заборавимо ипак једну ствар. Као и толики други таленти, Јакшић је запостављан, малтретиран и гоњен од окрутних властодржаца, примитивних полицијских органа, ирофесионалних достављача, моралних бескичмењака, учених глупака, сићуш.:их завидљиваца. Супротно томе, он пише да га је народ у Србији волео, да га је у великим поворкама и с љубављу пратио кад је из једног места премештан, и то је, наравно, био нов разлог да буде рђаво записан код власти, пошто је за њу народна љубав већ довољан ,,основ подозрења". Разумљиво је, дакле, што се у Јакшићевом писму Стојану Новаковићу из Раче од 2 октобра 1868, налазе и овакве речи: ,,Ја сам читао много несрећних и великих и малих песничких биографија; ал' ако сам и ја песник и ако и ја заслужан будем да ме макар и седам дана после смрти ко спомене — имаће наша деца чему се чудити — јер овако као што наша госпоштина самном поступа, ни свиње не чине..." (писмо је својина професора г. Мила Павловића.) Иначе, као и прост народ, и поштени интелектуалци су Јакшића увек ценили, и волели, и помагали, колико су могли, морално и материјално. Нека је забележено да је Коста Таушановић, на дан Јакшићеве смрти скупио сто двадесет дуката за фонд који је послужио за издавање целокупних песникових дела; сума која је, с обзиром на оно време, била замашна. Оно што му је било минус у животу, био је плус његове поезије и уметности. То је, пре свега и кратко речено, његов песнички темпераменат. Темпераменат је начин осећања, а начин осећања је битни елеменат сваке уметности, специјално поезије. Зато се може рећи да човек без јасно израженога темперамента није у ствари уметник. Наравно да јасно израженог темперамента могу имати и људи који нису уметници. За разлику од њих, песнички темпераменат је не само одређен већ и јако вибрантан, сличан резонантном диапазону који реагира на најмањи додир. Обично се каже

да су песници осетљиви, сувише лични, и тимл се мисли да су недовољно разумни, у практичном и опортунистичком смислј речи. У основи таквога схватања је једна соп^гасНсћо 1П ас1јес1о. Да су лични, они би били већи опортунисти. Нзихови утисци су лични само у толико у колико су њихови и изузетнији; они, међутим, нису нетачнији већ прецизнији. Отуда је слабо основано и мишљење да су, у главном, песници сами криви за свој удес у друштву и животу. Ако они својим сензитивним апаратом осећају мало дубље, скривеније и даље истине, они су социјално корисни а не штетни, и не треба их осуђивати. Није крив барометар што претсказује непогоду, и свакако га не треба зато разбити. Песничка осећања су само шира, дубља и пунија стварност. С тога је и уметничко дело кондензована, згуснута реалност: психолошка, социјална, етичка. Свако право поетско дело претставља отварање нових видика у нашем унутрашњем животу, као што излазак на високе врхове планина омогућава шире видике у спољашњем свету. У томе је вредност правих књижевних дела, зато их ценимо и у њима уживамо. У томе правцу Јакшићево дело је од несумњиве, трајне и високе вредности. Можда све до данас, он је остао најдиректнији, најнепосреднији и најсугестивнији лиричар српске књижевности. Кад кажемо да је овај доиста богодани песник, са два разреда гимназије, готово самоук, дао око петнаест неприкосновених лирских песама најчистијих исповести, најнежније симпатије, дубоке резигнације, речитога револта, уздигнутог стоицизма, присне анакреонтике и плаховитога национализма, онда је већ то довољно да му обезбеди трајно место у духовноме животу српскога народа, као што та чињеница показује не само домет »ећ и широку скалу његових поетских инспирација. Нема у ндшој литератури успелије и дирљивије израженог осећања усамљености и меланхолије од његовога диалога с птицама, у песми ,,На Аипару": Јесте ли ми род, скоочићи мали? Ил' су и вас, можда, јади отровали? Ми смо мале, Ал' смо знале Да нас неће Нико хтети, Нико смети Тако волети Као ти... — Ћију, ћи!... Моје тице мале, јадни сиротани! Прошли су ме давно моји лепи дани: Увело је цвеће, одбег'о ме мај; А на души оста, к'о скрхана биљка, Ил' к'о тужан мирис увелог босиљка, Једна тешка рана, тежак уздисај.