Општинске новине

280

Беог радске општинске новине

Недић је добро приметио да је његова ,,Поноћ" јединствена песма у нашој кшижевности, и да је Јакшић, нарочито у њеном првом делу, довео до савршеног израза и она му гна, неодређена, субкосциентна стања душе, са њиховим језама, страхом, слутњама, визијамама чула, која се, изгледа, не могу изразити ни бојом ни речју. Насупрот званичној, укрућеној, кабинетској и хладној „Химни" Ј. Ђорђевића. стихови Јакшићеве песме „Падајте, браћо!" или ,,Отаџбине" претстављају праве, предестиниране националне химне српскога народа, наше „Марсељезе", непоколебљивих акцената, моћиога замаха, величанственог полета: Падајте, браћо! Плин'те у крви, Остав'те села, — нек гори плам! Бацајте сами у огаш децу! Стрес'те са себе ропство и срам!:" Кад се разгледа приватна кореспонденција Јакшићева, запажа се да у његовим писмима нема ни нарочитог стила ни довољног познавања језика, да су у њима честе и граматичке, и синтактичке, и ортографске грешке. Можда је то један од индиректних доказа колико је Јакшић прави и истинити песник, кад је из тако оскуднога школског познавања језика и образовања стварао, у беломе усијању својих осећања и фантазије, високо поетски језик и стил својих песама и драма, снажац, извајан као у камену, сугестиван, израђен до најфинијих прелива, богато колорисан, троструко ефектан. Као сви они који су у људском друштву имали горког искуства и разочарања, Јакшић је осећао и волео Природу као велику заштитницу, утешитељку и измиритељку: Ви'ш како поток, раскидан, жури Кроз хладну гору, камен и дол; Смеје се грому, пркоси бури, Па гором мирно проноси бол. Често над њиме орлови сами Окрећу тихо лагани лет, Па тамо горе, у вишњој тами Презиру — давно презрени свет. Не очајавај, стрпљиво само Суђењу своме ступај у коб! Та, и ја и ти — ми једно знамо: Да нам спасења доноси — гроб." Нзегово „Вече" је један од најлепших описа природе. Ншх има у многим лирским и епским песмама Јакшићевим. Изгледа да је нешго од свога сликарског дара пренео и у поезију — јер свака вредност има унутрашњу тежњу да се изрази; — зато су ти описи тако пуни боја, импресивни, дајући не само спољне него и унутрашње одлике пејзажа, „душу ствари", како се то каже, пошто и сваки пејзаж има своју индивидуалност, интимни дах, за разлику од свих других — као и људи. Јакшићев пејзаж је чисто србијански, јер је он у Србији провео најбоље године живота и ра-

да, осим тога што је тај пејзаж, својом разноврсношћу, био, како ми мислимо, и најсроднији песниковом темпераменту. И ако је Јакшић каткад давао (као у песми „Кроз поноћ") примере дискретне, али уздрхтале еротике, његове љубавне песме, ни по броју ни по квалитету, нису такве да би их, са естетичкога гледишта, ваљало нарочито истицати. Он има циклус тих песама под именом „Лгубав", који је јако хваљен и скоро ргдовно уношен у антологије нашега песништва. Ја се њима нисам никада одушевљавао. Оне су, за изражавање таквог осећања, сувише упрошћене, једноставне; имају одвећ патетичан, херојски тон, који, рекао бих, не одговара мотиву. Ако би ми за ово мишљење требало какве потврде, можда је најзгодније позвати се на осећање самога песника. У своме писму Ђорђу Поповићу од 22 маја 1862, Јакшић му, између осталог, пише: ,,Од Љубави (тојест поменутог циклуса) нема много; а откуда ће и бити много, кад сам их тек Марта и почео; а да ти кажем, и сам не држим много на њих." 1 ) Али, као Виктор Иго, Јакшић је уопште имао много љубави за живот и једно широко човечанско осећање за све који пате, којима живот и судбина нису били наклоњени, за „понижене и увређене", почевши од незаштићене деце, радника, сељака до трагичних јунака прошлости и садашњости, читавога народа и човечанства. То се јасно види по мотивима његових епских песама, приповедака, драма, („Мученица сг , „Јан Хус", „Караула на Вучјој Пољани", „Сирота Еанаћанка", „Станоје Главаш"), и његових слика („Исус пред Пилатом," „Усековање главе Св. Јована", „Исус диже Јаирову кћер из мртвих", „Рањеник".) И зато — ма да је тешко наћи мрачнијих тонова и снажнијих инвектива но што су Јакшићеве, кад је реч о човгку и друштву, — његово књижевно дело није у основи песимистичко, и поређење које се каткад правило између нашега песника и Бајрона, није особито срећно. По себи се разуме да Јакшић није оптимист, јер оптимистичких песника уопште нема; а оптимизам, кад није незрелост, онда је свакако прикривена иронија у овоме свету. У ствари, Јакшић је био сувише импулсивна, сувише активна природа, да би усвојио гледиште теоријскога и правога песимизма, да би веровао да живот уопште, и у суштини, нема никаквог смисла. Истина, он је у једком тренутку певао: ,,Кога да љубим и шта да волим? С несреће своје мрзим се сам; Мрзим на људе, мрзим... о, Боже, Ја само мрзост у срцу знам." Али, то је плаховити револт, тренутак афекта, значајан за дубину до које је ишло

х ) Колекција професора М. Павловића.