Општинске новине

Шесдесетогодишњице смрти Ђуре Јакшића у Градској библиотеци и музеју — Свечана академија и изложба песникових рукописа. —

Ове године навршава се шездесет година од смрти нашег великог песника Ђуре Јакшића, који је умро у Београду 1878. Иако је отад прошло више од пола века, смрт је била немоћна да збрише његово име. Колос за живота и по делу и по стварању, он је то остао и после смрти. Спадајући у ред наших првих великана духа, он се још за живота сродио са свима онима који су за дух имали осећаја, такав остао за све генерације после његове смрти, а такав ће остати и у будућности. Да да израза дубоком пијетету који се за песниково име веже нарочито тамо где књига има да послужи васпитању, образовању и самообразовању наше омладине, у Библиотеци и Музеју града Београда приређена је 14 а-

Публика на свечаној академији приређеној у слачу Ђуре Јакшића

прила о. г. Свечана Академија с предавањем и великим уметничким програмом. У исто време у просторијама Градског музеја 'приређена је успела Ћзложба песникових рукописа, које је Општина града Београда откупила за своју Библиотеку. Заустављајући се и на једној и на доугој овој манифестацији, мора се одмах истаћи да је и Академија и Изложба рукописа допринела да још боље, још дубље осетимо колико у суштини волимо Ђуру Јакшића, колИко су његове песме с нама срасле, како нам је жао што је његова судбина била тако тешка — о чем његова коресподенција, нажалост, и сувише јасно говори...

Интересантно је како се ствари мењају у вези с личностима. И тамо где иначе по правилу тешко долази до одлуке, сзз идз миого лакше и другојачије кад су у питаљу лица која сгло већ одавно научили волети и поштовати. То се видело и код откуна рукописа Ђуре Јакшића. Познати интерес према рукописима великих људи, великих књижевника, који се на разне начине манифестовао још у доевној старини, пролазио је током времена кроз разне фазе, и према томе какво је место рукопис до проналаска штампе заузимао, као и поема степену културе лица у чије су руке ти стари драгоцени рукописи долазили. Ново доба дало је рукописима ново место, али није умањило њихову вредност. Док су данас стари рукописи, већином стара рукописна дела, својина старих библиотека у ко]има се већ столећима прикупља духовно народно благо, рукописи књижевника, песника новијег доба налазе све више место _у новим библиотекама, а првенствено у библиотекама градова где је писац живио, којима је по свом раду и боравку првенствено припадао. Колика је магична моћ рукописног текста великих људи, па и самог власторучно написаног властигог имена, то се осећа у пуној мери кадгод се укаже прилика да такав рукопис или аутогроф проматрамо. Слика није у стању да ствара такве емоције. Макар била и дело највећег мајстора, она је дело другога; рукопис |е неотуђиви део личности која нас занима. Отуд и дубље дејство на наше емотивне способности. Кад је нашој Градској библиотеци предложен откуп колекције кореспонденције Ђуре Јакшића, спонтан интерес према овој колекцији показао је и Културни одбор нашег града, на челу с фадским већником и председником!Културног одбора г. М. Костићем, и Помоћник Директора општег одељења г. Д-р Ђура Ђуровић, и шеф Културног отсека, књижевник г. Пандуровић, као и Градска библиотека и Музеј. Сама унутрашња вредност колекције оправдавала је овај интерес у пуној мери. Како се то види и из чланка чиновника Библиотеке и Музеја г-ђе Б. Радовановић, којој је сређивање ове колекције у Библиотеци било поверено, као и из написа Претседника К. о.

\