Општинске новине

8*

Олучај Милице Јанковић или победа духа над материјом — Поводом њене књиге „Људи из скамије". —

У доба када жене све више улазе у литературу, у доба које је дало такова имена као што су име чувене француске песникиње грофице де Ноај, енглеске књижевнице Манфилд, познатих шведских, односно норвешких књижевница Селме Лагерлеф, Марте Остензо и Сигрид Ундсет, руских књижевница и песникиња Ане Ахматове, Зинаиде Гипијус, Сејфулине, бугарске песникиње Багрјане,'— дело наших књижевница постаје све актуелније. Међу именима које је наша књижевност забележила још пре светског рата, — поред Исидоре Секулић, Јелене Димитријевић, Брлић-Мажуранић, — истакла се још као врло млада девојка 'Милица Јанковић, која је у књижевност ушла под псеудонимом Михајловић. Одмах се мора нагласиги да је њен случај био нарочито ингересаптан. Она је спонтано наишла на допадање, а нарочито у женском свету. Ту су јој се срца одмах отворила. У њеном чистом, понешто суморном приповедању било је нешто што је жене, нарочито младе девојке, одмах освојило. У друштвима у којима се расправљало о књижевности, и где је за књижевност и књижевне новости постојао већи интерес, њено се име ванредно много и врло често спомињало, и, упоређено са сваким другим именом, оно је односило победу оним нечим интимним, чим је она везала од првог часа. Поједини пасуси њених првенаца, збирка прича „Исповести", цитирани су напамет, тако нарочито пасуси из приче „Љубомора", „Болничарка". У крајевима „преко Саве", Хрватској, Далмацији, нарочито међу југословенски оријентисаном омладином, — а то је била бројно јака и дивна омладина, — њено је име у исто време било и као неки симбол тежњи за Београдом као Пијемонтом из ког се она најпре јавила преко „Књижевног гласника , \ Тамо су често младе девојке своја лична осећања подвргавале и анализирале под спектром њених осећања, како су била изражена кроз њене списе. Да, заиста, од првог часа кад се појавила, много је била вољена Милица Јанковић, а онда се још ништа није знало о томе како ће високи суд о њој дати наш књижевни маг Јован Скерлић, чија је свака реч у тој средини вредила као светиња, а није се ништа знало ни о болести, која се већ тада поткрадала да загорча живот ове омиљене књижевнице. Од првих наших жена које су се бавиле књижевношћу, тамо од монахиње Јефимије преко Милице Стојадиновић-Српкиње до најновијег доба, ниједна није до те мере показала толику снагу духа као Милица Јанковић. Била је млада и здрава. Волела је свет и живот, иако га је гледала кроз песимизам младости;

жељна је била знања и науке, осећала је како у њој гори нека ватра, која је покретала иапред и њој самој много обећавала; а онда је дошло оно страшно и немило што се на овај млади живот срушило, као лавина у радосну долину, дошла је њена болест која је мучи много дуже, а већ десет година држи везану за кревет. Први симптоми болести јавили су се кад јој је било двадесет две године. Занешена младост Милице Јанковић није одмах могла посветити толику пажњу првим неугодним физичким осећањима, и болест је напредовала полако, али с крутом упорношћу. Отимајући јој се, Милица Јанковић је писала и учила. Данас већ није могуће правилно оцењивати њено књижевно дело ако се нема у ;виду и ово што је ту књижевницу тако младу задесило. Начин на који Милица Јанковић подноси своју личну патњу претставља једно сасвим засебно поглавље, нешто што ће сваком оном ко није упознат са тајном величине душе словенског човека — тако уздржљивом у несрећи, као што је осетљива у радости, — увек остати неразумљиво и несхватљиво. Рођена у Пожаревцу 23-Х1-1881, Милица Јанковић целокупним својим књижевним радом припада Београду, у који је дошла још као мала девојчица. Данас станује у улици Старине Новака, у једном доста суморном крају Београда, тамо где се ова улица сече с дугачком улицом Краљице Марије, која као нека река на свом путу пролази тако различитим деловима тог градског дела. Људи увек с извесном нервозом очекују пролеће. Има нешто усађено у нашој психи што чезне за зеленилом, за сунцем. И коликогод да је долазак пролећа лаган, онда кад оно уистину дође, кад сунце огреје и кад се природа обнови, увек изгледа да је тај преображај настао наједанпут. Уистину, он је прошао кроз свој нормални процес, зима се увек навраћа и бори с пролећем, јер неће тако лако да му уступи своје место. Међутим, ове године, заиста се, једно кратко време, могло рећи да је пролеће дошло наједанпут. Као да је нека тајна сила заповедила: „Нека буде пролеће" и препородила зимски пејсаж града мамећи на подмлађени Калемегдан децу, где их је уз њихов радосни врисак окупила око лањских љуљашки, које су их тако дуго чекале, целу зиму, читаву једну вечност кад су у питању деца, — младе парове који још незнају чему да припишу своје унутрашње узбуђење, старце који су се, зими замотани у своје шалове, уморили чекајући пролеће... У ове и овакве дане како тежак постаје болеснички кревет! Душа болесникова испуња се носталгијом која се одржава у његовим очимЛ и у немом протесту тражи помоћи не више