Општинске новине

Случзј Милице Јанковић

293

провела у Паризу на лечењу, нису донеле веће олакшање. 1928, кад се поново вратила у Београд, пала је сасвим у кревет у ком непомична и непокретна, прикована страховитом реумом, лежи већ десет година... Кд да се на овом месту не сети њених речи из „Исповести": „О, јаде и бедо! А горе, погле небо! 0, небо, о, сунце, о, лепото, о, машто моја, о, дивна природо, о, пдеали, да ли ћете ми позајмити снаге да издржим, да поднесем, да победим живот — ради живота?..." Она која је толико волела Русију и руску земљу, која је хтела да живи да може да плаче сузама Достојевског, да се нада Толстојевом Васкрсењу људи, да може топло и искрено веровати маштама Чернишевског, — понела је на својим слабим леђима нешто и од великог страдања ове широке и простране словенске земље, чије је име тако замамљиво одјекивало у њеној души. Уздижући се над судбином, она је подноси с резигнацијом, и не упадајући ни у какве крајности, њена душа као и раиије остаје огворена за све што може да прими и што носи на себи, у једном или другом облику, одраз Вечног Ствараоца. У толико је случај Милице Јанковић јединствен у историји литературе, дубоко дирљив и у исто време узвишен.

Милица Јанковић у постељи

Иако тако тешко и претешко болесна, књижевница Јанковић је кроз све ове године непрестано радила. Нашла је свет у себи и описала га дајући га онако како га је она некад видела. То је слика једног времена и декуменат једне душе. Патње своје болести

изнела је у књизи „Међу зидовима". То су у самој ствари „Записи из Мртвог доба", „Тамновања" СиЛвија Пелика, то је јаук с болесничке постеље, есоји се истргао с њених усана... Свеукупан број њених дела представља читаву библиотеку. Написала је три романа: „Мутна и крвава" „Пре среће" „Плава госпођа" осам књига приповедака: „Исповести" „Калуђер из Русије" „Незнани јунаци" „Плави доброћудни вали" „Путем" „Смрт и живот" „Чекање" седам књига за децу: „Жута породица и друге приче" „Зец и Миш" — илустровала Б. Вукановић, ак. сликар „Истините приче о деци и за децу" „Приповетке за децу" „Природа и деца" „Душица" „Људи из скамије" и осим тога превела Толстојево: — Детињство, Дечачство и Младост. Кад се узме у обзир да је већина ових радова рађена на основу интроспективне анализе, код које се сам аутор највише троши, онда је нарочито тешко мислити о процесу целокупног овога стварања. Скерлић га је окарактерисао као суптилан, нежан, књижеван у свему. Уз то долази и прононсирана отменост њеног стила, која је тако консеквентно спроведена од прве странице, од првог реда што га је она написала. Никад ни најмање „стилске распојасаности", никад прекорачивања оних граница код којих реч престаје бити реч, а остаје погрда. Као последња књига Милице Јанковић изашла је њена збирка прича „Људи из Скамије" (издање „Српске књижевне задруге", 1937). Писана, као и сва њена дела, врло књижевно, ова је књига, према интенцији самога писца, намењена омладини. Иако добро књижевно дело не познаје доба читача, његов узраст, то ипак не значи да писац не може своју књигу намењивати првенствено за неки одређени круг читалаца. И госпођа Јанковић је добро учинила што је, пишући ову књигу, мислила на нашу омладинску књижевност, која је уистини код нас најмање развијена књижевна грана, тако да смо често у недоумици како да се попуни та празнина. Али би се одмах морало додати, да и остала дела М. Јанковић, осим њених књига за децу, која носе изразити карактер