Општинске новине

580

Београдске општинске новине

на напред изложено, имао упутити надлежну власт на поступак у смислу ст. 2 и 3 § 93 у вези § 118 Грађевинског закона, а не на § 95 истог закона, пошто се у конкретном случају ради о повреди ст. 1 § 84 — грађењу без дозволе, , а не о испитивању хигијенских услова постојеће грађевине, о чему говори § 95 гр. закона. Самоуправном службенику може се упразнити место само ако је у посебном поступку утврђено да се по својој кривици у предвиђеном року није јавио на дужност. Упражњење места је за службеника, како државног тако и самоуправног, начин престанка актизне службе са најтежим последицама. Службеник, коме је служба престала по овом основу, губи не само дотле проведено време у служби и права дотле стечена, чак и стечено право на пензију, него му је за увек затворен пут за повратак у службу — §§ 104 т. 9, 105 и 3 т. 11 Чин. закона. Услов је увек за упражњење места службенику да се по својој кривици није јавио на дужност у одређеном року после боловања, после отсуства, премештаја или удаљења са дужности без одобрења. Овде износимо један такав случај, који је коначно расправљен пред Државним саветом. Интересантан је по томе што је одлуку општинског одбора о упражњењу места општинском службенику оснажио срески начелник, одбацујући службеникову жалбу, затим оснажио је ову и управни суд, одбацујући његову тужбју, а Државни савет пак својим решењем бр. 12358 од 23 маја 1938 год. уважио му је жалбу и поништио пресуду управног суда, налазећи да није утврђена кривица службеникова, без које не може бити упражњења места. Случај је следећи: „Жалиоцу је као службенику општине власотиначке на главном службеничком месту било одобрено боловање од месец дана, које је започео 15 децембра 1936 г., те се тако имао јавити на дужност 15 јануара 1937 г. Али тога дана он није дошао већ нарочитом претставком известио општину да још не може доћи на дужност по савету лекара за 30 дана, а и лекарско уверење приложио. Међутим општинска управа ово није уважила, већ донела одлуку бр. 683/37 којом га позива да се јави на дужност, а ако се осећа болесним да се редовним путем јави на боловање када ће бити комисијски прегледан, иначе ће се сматрати да се удаљио од дужности без надлежног одобрења. Ова одлука жалиоцу је саопштена али се он позиву није одазвао. После овога претседник општине је предложио општинском одбору да се овом службенику упразни место по § 16 тач. 6 Уредбе о општинским службеницима, што је одбор својом одлуком и уважио. Среско начелство одбацило је жалбу жалиочеву спорним решењем, а управни суд исто тако одбацио је његову тужбу. Државни савет је нашао да је ова жалба умесна. У § 16 тач. 6 Уредбе о општин. службеницима прописано је да службенику престаје служба ако се по својој кривици не јави на дужност у року од 8 дана по истеку отсуства односно боловања. Жалилац се по истеку одобреног боловања није јавио на службу у року од 8 дана, па се стога поставља питање да ли је то учинио без своје кривице или по својој

кривици. За расправу овога питања одлучне су одредбе Чин. закона, на које упућује § 15 Уредбе у недостатку сопствених одредаба. Према § 83 овога закона ако је службеник ма са кога разлога спречен доћи на дужност мора у року од 24 часа известити свога старешину и оправдати свој изостанак. Ако је пак спречен болешћу дужан је (§ 84 Ч.з.) поднети лекарско уверење, и то ако му то старешина затражи. Осим тога старешини је остављено да нареди, ако нађе за потребно, да се преглед службеника изврши од стране државног лекара или комисије. За трогакове оваквог прегледа одређено је (§ 84 Ч.З. да их сноси службеник ако се утврди да је стање здравља допуштало вршење дужности, иначе сноси их држава. Аналогно овим одредбама има се и овај случај расправити. Жалилац је у овоме случају известио општинску управу у року од 24 часа да је болестан и о томе поднео лекарско уверење, и тиме, с обзиром на наведене одредбе, удовољио дужности коју му закон у таквом случају наређује. Општинска управа тиме је била стављена пред дилему или да томе верује и боловање по поднетом уверењу одобри, или, ако томе не верује, пошаље општинског лекара, (или комисију) који ће га у стану прегледати, па с обзиром на то о његовом захтеву одлучити. Трошкови таквог прегледа пали би на општину, у колико би престављено стање о његовом здрављу било тачно, док у противном они би пали на жалиоца. То је истовремено и поступак којим би се утврдила његова кривица која је иначе услов за примену тач. 6 § 16 Уредбе. Међутим овде није тако поступљено, па и његова кривица није утврђена. Услед тога на њега се није могла применити тач. 6 § 16 Уредбе и по томе основу упразнити му место. Околност што је општина донела одлуку којом не уважава захтев за боловање и позива га на дужност, овде је без важности. Јер жалилац овоме позиву није морао следовати све док се накнадним лекарским прегледом не би утврдило да је стање његовог здравља такво да би могао продужити службу, на супрот лекарском уверењу које је поднео као оправдање за недолазак. Исто тако овде је без важности разлог ожалбене пресуде, према коме жалилац није био толикз болестан да се не би могао јавити на дужност, пошто се иначе виђао и изван куће, јер је то само једна претпоставка. Ова околност могла је бити само разлог да се не поверује поднетом уверењу и да се по налогу општине подвргне новом лекарском прегледу и на тај начин накнадно утврди кривица, а не и да се ова претпостави, па с обзиром на ову претпоставку место упразни. Са ових разлога жалиочеву тужбу управни суд је имао уважити и спорно решење поништити пошто је овим предмет био противно расправљен. Међутим у ожалбеној пресуди управни суд није тако поступио, те се и ова пресуда са истих разлога показује као противна закону. Стога се жалба морала уважити, ожалбена пресуда преиначити и пресудити да се тужба уважи и спорно решење среског начелства поништи, као што је овде и учињено." Градском службенику, коме служба престаје пре стечене пензије, може се, уместо пензије, једном за свагда, признати одређена отпремнина,