Општинске новине

Правна хроника

581

и изван случаја предвиђеног §§ 159 и 161 Зак. о град. општ. О отпремнини градских службеника говори § 161 у вези са § 159 Закона о градским општинама и предвиђа је као право оних градских службеника који су затечени са сталношћу стеченом по ранијим прописима а буду отпуштени из службе пре него што су навршили десет година службе — (§ 159). Величина ове отпремнине зависи од броја година ефективне службе. Поставило се питаше, да ли се градском службенику може одредити отпремнина и изван прописа §§ 159 и 161. На пр., једном градском службенику престала је служба због утврђене неспособности за даљу службу, а није испунио услов за пензију. Може ли се једном таквом службенику, уместо пензије, једном за свагда, признати извесна отпремнина. Такав је случај расправљен решењем Државног савета бр. 13257 од 19 маја 1938 год. и то у прилог службеника. Случај је следећи: „Одлуком градског већа града Призрена од 24 марта ове године констатовано је да је службеник Рамиз Коре неспособан за даљу службу и одлучено да му ова престане, а истовремено му признато „у место пензије једном за свагда" сума од 6000,— динара, колико износе шегове годишње принадлежности. Решењем Банске управе ова одлука већа је задржата од извршења, на основу § 134 Закона о градским општинама, узимајући да се на овај случај нису могле применити одредбе § 159 и 161 Закона о градским општинама, док чиновнички закон који важи и за градске службенике, према § 104 Закона о градским општинама, отпремнину не иредвиђа. Противу овог решења сада се жали градска општина. Државни савет је нашао, да је ова тужба умесна. У § 161 Закона о градским општинама, на који се ожалбено решење позива, предвиђа случај када се службенику отпремнина мора признати односно када на исту ича право, али то не искључује могућност да градско веће призна отпремнину и ономе који на ову нема права и у већем износу од предвиђене. Напротив закон не садржи одредбу која би забрањивала градском већу да ово учини, из чега следује да одлука већа о овоме није противна закону, па да се стога није ни могла задржати од извршења по § 134 Закона о градским општинама. Осим тога ова одлука се показује као нужна допуна неуређеног стања градских службеника. Јер иако је законом предвиђено доношење статута (§ 100) којим би се уредило питање ових службеника, а §-ом 161 Закона о градским општинама и могућност признања раније проведене службе до 10 година, са колико се стиче и право на пензију према § 113 Ч.З. у вези §-а 104 Закона о градским општинама, то Ипак није учињено током неколико година. Тако се дошло у ситуацију да један дугогодишњи службеник који је већ онеспособио за врешење службе остане без икаквог осигурања и поред тога што је ово законом предвиђено. А одлуком градског већа њему је призната отпремнина у износу једногодишње плате, уместо пензије и осигурања, и тиме бар донекле ово стање исправљено. Законом ово стање није забрањено, бар ожалбено решење такву одредбу закона не истиче, а без тога није ни било места задржању одлуке већа по § 134 Закона о градским

општинама. А пошто је овде противно поступљено, жалба се морала уважити и о'жалбено решење поништи. Општина као грађевинска власт првог степена оцењује законитост пројеката за подизање нове грађевине само ако су потписани од сопственика новоградње. У једном случају општина је одбила да изда дозволу за употребу новосазидане грађевине из § 91 Грађевинског закона, налазећи да грађевина није изЕедена по одобреним плановима. Због овога је настао спор између сопственика грађевине и предузимача који је изводио грађевину. Предузимач није спорио да је у одобреним плановима, са знањем сопственика, учинио извесне измене и тврдио је да су и те измене, према којима је изведено грађење, у складу са грађевинским прописима. Да би доказао ово своје тврђење о законитости измена у одобреним плановима, предузимач је тражио уверење од општине, у коме би она имала да се изјасни, да ли су поднети измењени планови у складу или су противни грађезинским прописима. Општина је одбила да изда такво уверење, са чиме се сложила и банска управа као другостепена грађевинска власт. По тужби заинтересованог предузимача, управни суд у Загребу својом пресудом бр. 10382 од 2 новембра 1937 године поништио је решење управне власти у овом погледу, нашавши, да је општина била обавезна на издавање траженог уверења. Разлози управног суда су следећи: „Напротив нема законског основа, да грађевна власт. не узме на молбу градитеља у оцену предложене промјенбене нацрте и статичке рачуне па макар их власник градње и не потписао. Истина је, да према пропису § 88 грађевног закона грађевне нацрте има потписати власник градње односно њепов пуномоћник а статичке рачуне и технички опис само пројектант (градитељ) али нема законског разлога, да у случају сличног спора а на молбу градитеља не узме грађевна власт у оцену и нацрте по власнику непотписане по готово ако градитељ о законитости промене тражи само уверење а не и грађевну дозволу за изведене промене. Грађевну дозволу издаје односно ускраћује грађевна власт на темељу молбе власника засноване новоградње или његовог пуномоћника. Уверење пак о законитости грађевног пројекта може тражити оно лице, које на таквом уверењу оснива неко право било оно јавно или приватно правне нарави. Непрепорно је, да издавање уверења о неким јавноправним околностима спада у надлежност управних власти, те оне у ту сврху имаду да проведу поступак према начелима садржаним у отсеку II и III ЗУП. ПропИс § 69 ЗУП изричито прописује, да управна власт покреће поступак по природи ствари или по службеној дужности или по предлогу (молби) странке. У конкретном случају замолио је градигељ инж. Неубрегер Лео од грађевне власти издање увјерења, да по њему предложени промјенбени нацрти и статички рачуни одговарају законским прописима. Обзиром на горње образложење као и на чињеницу, да је градња већ изведена самовољним отступањем од грађевне дозволе, као и да по грађевном подузетнику предложени нацрти коначно буду ипак морали бити испитани ради тога, да се установи, да ли отступање од грађевне дозволе према тим нацртима одговара законским прописима, те да ли се врху такове промјене