Општинске новине

Прилози за историју Београда ГЕрастари Сигиндунум и његови народи

А) Један иоглед Београђани и не слуте каква је сјајна, узбудљива, бујна и чудесна прошлост града у коме проводе свој живот. Па ипак, велика већина Београђана, сем оних који се баве испитивањем београдске прошлости, постала је равнодушном према овоме славноме месту. Али је Београјјане морало узбудити, када слушају поједине људе који говоре са највећим самохвалисањем о некаквој чувеној прошлости какве мале оалканске вароши, као да је ова средиште свељудске цивилизације и културе на свету. Јер, када се завири у прошлост, видеће се, да такво место није давало никаква повода каквоме светскоме догађају, никаквој слави оружја или части његових грађана. Ови су били мирни и покорни поданици свих спахија и свих господара! Београд пак, не само што је у [праисторији показао да је био спона културе између Балтичкога и Егејскога мора као и јужне Русије, него се је често пута у његовим зидинама, или испред ових, одигравао какав судбоносни догађај, који је затресао сву Европу и од чега је зависио и њен сам опстанак. У прошлости, тешко је наћи место око кога ^у се народи више грабили, отимали, борили и крвавили, као што је то био Сишндџнум, доцније Београд. Зато је тачно речено да су народи готово свакога столећа ишли у крвави бој за Београд, као за какво златно ру\но, јер је он вратцице кроз које се улази у Балкан, ако није и сама глава Балкана. Природни положај Београда такав је, да му треба тражити премца у свету, што је још више мамило на.роде да му они буду господари. Покушаћемо, у колико нам је то могуће, да изнесемо један листак из прошлости овога древнога града, из онога доба када је постајао прастари Сигиндџнум, далеко иза нас близу две, до две хиљаде и пет стотина година. Б) Прастари СигиндЏнум и његови народи Познато нам је из историје, да су најстарији народи на Балканскоме полуострву били Трачани, Илири и Пелазги, доцније Јелини. Сви су ови били аријевскога порекла, јер су сви постали из једнога аријевскога стабла. Аријевци су некада живели у једној заједничкој домовини близу Памира и ца изворима Оксуса (Аму-Дарје) и Јаксарте (СирДарје), говорећи једним истим језиком. Они су

1 били пастирски и ратнички народ, живећи џатријархалним животом, где је у породици кућни старешина био и отац, и свештеник, и судија и цар, те је њом неограничено управљао. После много векова, Аријевци напустише ову домовину и разиђоше се: једни на запад: Трачани, Илири, Словени и т. д.; а други, који су говорили санскритским језиком одоше у Индију, трећи, говорећи зендски, одоше у Иран. Одавде се издвојише племена, као што су били Миђани и Персијанци 1 ). Али, ни Трачани ни Илири ни Мезијанци, као најстарији становници Београда, нису овоме дали своје име, па зато и не знамо како се је он називао у њихово доба. Тек када дођоше Сишни, а после ових Келти или Гали из племена Скордиска, овај рт над Савом и Дунавом доби своје име: он се назва СиГиндунум■ И то би његово најстарије име, које је трајало близу 850 година, када би замењено са другим именом чисто српским!, Бели Град. Нека нам буде допуштено прећи, у колико нам је то могућно, редом, бар најглавније и најстарије становнике и народе Сигиндунума, све до I века хришћанства. Тада се завршава прастари живот ове вароши, и почиње онај римске државне цивилизације, напретка и културе. 1 — Трачани и Мизијанци или Мезијанци. У Омировој Илијади (XIII) спомињу се Трачани и Мизијанци. Омир их је опевао. У песми, где Зевс гледа на Трачане са Сигијона (а то је гора у пројанскоме приморју у Малој Азији) он вели: „Зевс се обазре, погледавши на земљу витешких Трачана и Мизијанаца, који се боре изблиза.' Одавде се види да су Мизијанци (Мезијанци), били људи јуначкога духа. Са азијским Мизијанцима било је већ друкчије: они с,у прешли у лословицу као презрени робови. Мизијанци који су насељавали ондашњи Сигиндунум и Србију били су увек слободни, раздељени по својим племенима, живећи својим племенским животом, као што је то било и код других народа. Они су задржали своје прастаро име све док Римљани нису освојили ове крајеве, који су их назвали Мезијом, а то је област од Саве па све до ушћа Дунава у Црно Море. Али, када је у доба цара Ан-

Прокић, с. 148—149 (Ст. Ист. И. народа).