Општинске новине

Из београдске прошлости

ГТРАВО НА НАПААТУ КАСАПСКЕ АРЕНДЕ ОД КАФЕЏИЈА И МЕХАНЏИЈА ОПШТИНА ЈЕ ДОБИЛА 1886 Уредба о касапницама од 8 априла 1839 важила је и за Општину београдску. По тој уредби, кафеџије и механџије могли су да слободно, не плаћајући никакву таксу, кољу стоку за потребе својих радњи. Општина је ту губила око 30.000 дин, годишше, према једном прорачуну из 1886. Губили су и сами касапи, јер им је потрошња меса била знатно ман>а. Заступник министра Народне привреде, министар финансија Чеда Мијатовић, који је искрено желео да се Београд унапреди, поднео је 12 октобра 1886 предлог Народној скуп штини да тач. 4 поменуте уредбе не важи за Београд. Та тачка односила се је на кафеџије и механџије, који су по овој измени морали да плаћају општини таксу за свако грло које у својој радњи закољу. На седници скупштинској од 16 октобра 1886 ова измена је једногласно усвојена. Општина је тиме добила око 30 000 дин. годишње прихода више, што је за ондашње прилике била лепа сума. Према данашњој вредности новца, то би било око 400.000 дин. БЕОГРАДСКО „ОБШЧЕСТВО" БИРАЛО ЈЕ И ПОСЛАНИКЕ Пре установљења Општинске самоуправе, све послове у вароши обављало је Обшчество, састављено из претставника Еснафа и извесног броја виђенијих грађана. Поред осталих дужности Обшчество је бирало и народне посланике. У једном писму Народне канцеларије, упућеном Кнезу Милошу 12 маја 1828, чигамо ово: „По писменом вашем налогу од 30 пр 1 . мес. шаљемо вам од стране Обшчества београдског кметове: „Николу Хаџи Брзака, Насту Пејића, Бранка Марковића, и Наума Ћурлију који ће тамо у садашњоЈ ђурђевској скупштини учествовати". Ондашн>и Београд, који није имао ни 10.000 становника, бирао је четири посланика. ТОПЧИДЕР 1840 ГОД. „По решењу Књажевском од 14-111-1840, ОН 57 Топчидер је уступљен Књ. Михаилу са свима зданијама и црквом на управленије Књажеском достоинству, које да дужно буде здднија ова својим трошком поправљати и капелана у цркви издржавати, с примјечанијем

тим да ако би оно нова каква зданија >онде построило, такова да се не сматрају као Књажеска фамилијарна, него да остају Књажеског достоинства". Оригинал се налази у архиви Државног савета за 1844. АДА ЦИГАНЛИЈА Ово имање је државна својина, а некад је било Младена Миловановића. Тапија од 7 априла 1809 гласи: „Даје се свакоме на знање од мене врховног вожда народа Сербскога како ја поклони аду циганлију на реци Сави господ. Младену Миловановићу, предеедатељу Совјета сербског, за његове превелике заслуге нашем отечеству"". Поред Карађорђа тапију су потписали и совјетници: Илија Маркрвић, Милија Здравковић, Василије Радојичић, Милутин Васић и Петар, совјетник Пожешки. КОНАК КНЕГИЊЕ ЉУБИЦЕ Једне знаменитости старог Београда нема више. Конак Кнегиње Љубице у ул. Краља Петра бр. 8 порушен је. На том месту један ће странац подићи петоспратну зграду. Поменути конак, као и зграду до н>е, у којој је кафана под знаком питања, подигао је пре 130 г. Наум Ичко. Кнез Милош је од њега купио зграду и у њој је становала Кнегиња Љубица са децом. У тој згради се је једно време налазила и прва српска пошта која је установљена 1843. Доцније је у њој становао Драгомир Брзак и по њему се је она звала и „Брзакова кућа." Последњи сопственик те зграде била је Београдска банка. Она је исту и продала. До ове порушене куће била је још једна зграда .саставнн део Конака. Она се је навише простирала до бив. „Здања" које је такође маја мес. о. г. порушено. Позади зграде била је башта. Та зграда је порушена 1929 ради продужења Чубрине ул. од Иванбегове до Краља Петра. Стари људи причају да је у овој, сада порушеној кући, било на зидовима измаланих слика од уметничке вредности. То је све одавно пропало. У обема зграда Љ. Конаку, и кафани под знаком питања, постојали су бунари. У кафани и сад постоји. Пошто је прекопута тих зграда била чесма, за коју се зна да је још 1834 постојала, намеће се питање: зашто су копани бунари. Вероватно да су били ископани пре него је чесма инсталирана. Бунари су, према томе, из исте године, из које и дотичне зграда, а то је 1808 г. Д. Р.