Општинске новине

Вомбардовање Београда 1862 гОД.

739

ковић ,који је због тога, као што споменусмо произведен у чин капетана. Бомбардовање је престало 5 јуна у поноћ захваљујући двема чињеницама: интервенцији страних сила, и отпору српском који је био све јачи, јер је српска војска у великом броју долазила у Београд. Примирје је понова закључено и за сигурност француски конзул седео је под шатором на градском бедему, а енглески и руски конзул на Калемегдану. На предлог владе кнез Михаило је имао сву власт у рукама. Он је био диктатор за све време док је трајало ванредно стање. По наредби Министра војног Мондена, од 6 јуна 1862, војни команданти били су овлашћени да сместа стрељају сваког који би се ухватио у пљачки, или према војним властима био непокоран. Наредба се завршавала речима: „Зато сваки нека се узме у памет." Наредбом истог министра од 10 јуна било је прописано ,,да ће бити предан преком суду сваки који би ма шта непријатељско предузео против страних поданика, као и друге на мржњу против њих наводио и потстрекавао." , [ } У тим тешким приликама ред је био савршен. Поменуте наредбе и прокламација владина били су акти велике политичке мудрости и увиђавности. Из ових излагања види се да је исписани датум — 26 мај — на Споменику у Добрачиној ул. нетачан. Један крупан историски догађај везан је за погрешан датум. Да не би и даље изгледало да ми Срби не знамо своју историју, треба извршити исправку и ставити датум: 3 (15) јун 1862.

Дечко, приказан на Споменику, одговара историјској истини. Да ли је тај дечко био шегрт терзиски, трговачки, или слуга, то је споредно. Можда ће се некад и нешто више о томе знати. Да учинимо и ову напомену. Три капије срушене су ноћу између 3 и 4 јуна. Стамбол капија срушена је маја 1864. Видин капија била је тачно на месту где је сада нова зграда Прве мушке гимназије у Душановој ул. Из националних и туристичких разлога то би требало обележити на самој згради. Довољно ће бити да се ту узида мермерна плоча и на њу стави потребан натпис. И у погледу рушења капија, Христић друкчије говори. Он, у књизи „Прз 50 година", тврди да је те капије срушила полиција по његовој наредби. По нашем мишљењу тачније је оно што су изнеле новине. Ноћу, између 3 и 4 јуна полиција је имала толико брига да није могла имати времена да се и тим послом бави. Пошто је Христић тада био министар унутрашњих дела, ми му верујемо да је издао наредбу за рушење капија, али народ, на кога се пуцало иза тих капија, који је због тога морао бити страховито узбуђен, сам је те капије срушио. То је била при* родна последица душевног стања, у коме се је народ тада налазио. О бомбардовању Београда 1862 писаће се са више детаља онда кад се буде прегледала архива Управе града Београда за до' тичну годину. Када ће се доћи до могућности тог прегледа, данас се још не зна. д. Р.