Општинске новине

Општине као носиоци судске извршне власти

По § 6 под а) Закона о судском поступку у грађанским парницама донетог у Краљеаини Србији 20 фебруара 1865 године општински су судови надлежни, поред сстале своје надлежности из приватно-правних односа, да суде и све грађанске спорове до 200 динара. Параграф 13 став 1 истог Закона изридао наређује да општине имају своје пресуде извршавати. Таква стварна надлежност општинских судова била је на снази све до доношења Уредбе о убрзању рада код среских и иследних власти 22 јуна 1921 године, која је важила за територију раније Краљевине Србије као и за остале крајеве Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца уколико су у тим крајевима примењивани закони Краљевине Србије који су обухваћени Уредбом. По чл. 15 под а) поменуте Уредбе општински судови су надлежни да суде све грађансхе спорове до 500 динара. Па како у чл. 62 изрично стоји дја сва наређења из Закона обухваћених овом Уредбом а противна Уредби престају важити кад иста добије обавезну снагу, онда из тога произилази да се чланом 15 Уредбе мења стварна надлежност општинских судова заснована на § 6 под а) Закона, односно да се надлежност проширује од 200 на 500 динара. У Уредби ништа није предвиђено ко је надлежан да извршује општинске пресуде, што значи да је и даље остао на снази § 13 став 1 Закона о судском поступку у грађанским парницама, на основу кога саме општине извршују своје пресуде донете по грађанском закону у висини до 500 динара. По § 44 Законика о судском псступку у у грађанским парницама од 13 јула 1929 године обавезног на целој територији Краљевине Југославије у надлежност среских судова стављени су спорови о имовинско-правним захтевима када њихов предмет у новцу или новчаној вредности не прелази 12.000 динара. Према томе излази, да су срески судови примили на себе надлежност општинских с обзиром да у закону није ништа речено од које су вредности надлежни срески судови. Међутим, чл. 7 уводног Закона за Законик о судском поступку у грађанским парницама, који је доцнијег датума, предвиђа да општински односно местни судови као и општински уреди где постоје остају и даље и да ће Министар правде прописати Уредбом потребна наређења и надлежности постојећих општинских (месних) судова као и о поступку пред њима. Па како

Министар ни до данас није прописао једну такву Уредбу, то по § 1 у вези § 102 Закона о уређењу редовних судова остају и даље на снази законски прописи који говоре о надлежности општинских судова тј. о њиховој стварној надлежности у погледу суђзња по грађевинским споровима до 500 динара као и о извршењу пресуда донетих од стране општинских судова. Ступањем на снагу Закона о извршењу и о обезбеђењу од 9 јула 1930 године као и његове Уредбе донете од стране Министра правде на основу § 27 став 3 Финансиског закона за 1937/38 годину, поново се покреће питање надлежнссти око извршења општинских пресуда донетих по грађанском закону. Али ту законодавац није био путпуно јасан. Отуда по истом питању два супротна мишљења Министарства правде. По чл. 2 Уредбе о увођењу Извршног поступка, кад нови Извршни поступак добије обавезну снагу, престају важити сви прописи других закона, уредаба, наредаба и правилника о предметима који су уређени новим Извршним поступком, уколико нису тим нозим поступком или том Уредбом остављени на снази. Па пошто у Извршном поступку ништа није речено у погледу надлежности општинских судова за извршење њихових пресуда, а у чл. 18 став 2 Уредбе изрично стоји да на подручју Апелационог суда у Загребу, осим подручја среских судова у Чаковцу и Прелову, остају на снази прописи Закона од 16 априла 1881 године са његовим изменама и допунама о провођењу извршења преко местних судова, то је извршење пресуда донетих од стране општинских судова у смислу § 2 тачка 9 Извршног поступка а у вези члана 2 Уредбе о увођењу Извршног поступка стављено у надлежност редовних (среских) судова са ограничењем из чл. 27 поменуте Уредбе, по коме извршења која су била у току када је ступио на снагу Извршни поступак имају бити спроведене од судова и власти дотле надлежних а по дотадањим важећим прописима. Такво тумачење заступало је Министарство правде у своме мишљењу упућеном Председништву Апелационог суда у Београду и Скопљу 14 марта 1938 године под Бр. 22667. Насупрот томе, одмах после два месеца, 13 маја 1938 године, Министарство је под Бр. 48775 поводом исте ствари упутило Председништву Апелационих судова друго своје ми-