Општинске новине

Најподеснији и најхуманији начин клања стоке

Као ветеринар ове врло важНе установе осведочио сам се да данашњи начин клања стоке никако не одговара ни сврси клања нити је у складу са етиком и хуманитетом. У овом чланку образложићу онравдану тежњу Земунске кланице, да се досадашњи начин клања уклонн и замени другим практичнијим начином којим се служе друге велике и мале кланице и који треба да буде п'римењен у нашим престоничким кланицама, које не само што су од великог каттацитета, него треба да служе и за углед другим кланицама у држави. Тежња нас општинских ветеринара јесте да би се ова наша институција технички пгго бол>е уредила и да би могла по начину других великих вароши у пракси применити што више савремених тековина хигијене и ветеринарске науке. Како је клање стоке сам по себи груб, и нехуман посао, треба га што хуманије и обазривије изводити. Клати не сме лице које није добро изучило свој занат. Тај је наиме посао опасан за самога клача, особито код крупне стоке па се за то не сме употребљавати слабо и невешто лице. Већ само угоњење стоке у кланицу треба да се врши са извесном благошћу према животињи која се има клати. Ако се животиња устеже, што се често дешава, треба ово устезање разумети и посао извршити са стрттљењем 1 и неколико такта, а не псовањем и бичевањем или премлаћивањем коцима, јер тако могу настати поткожна крварења и изливи крви у м^есо, од чега се месо лако квари, а често се деси, да се таквим поступком и која кост пребије. Дакако, да од тога и стока пати и трпи, а свака патња сточног грла пре клања делује неповољно на каквоћу и укус меса. Даље, ако се стока коље по Јеврејском ритуалу, треба да се пре клања не онесвешћује али се мора полако и пажљиво оборити. Клање само треба да се обавља са оштрим ножем. За цело ово време док крварење траје треба да се живинчету држи глава чврсто уз земљу, да не може њоме млатарати и тући по земљи. Сада ће неко питати, какво је најподесније клање и који начини клања постоје? Корисно и добро клање је оно коме није циљ само убијање животиње, него добивено месо што дуже одржати способно за људски ужитак, а то бива онда када се из животиње исцеди што више крви. Према искуствима, крв почиње прва да трули и ствара тако могућност спољашњим узрочницима трулења да могу путем крвних судова који нису били празни, т.ј. на местима која нису добра искрварила.

Што се паК начина клања тиче, имамо следеће три методе клања: 1) Када животињу пре тога омамимо, да не осећа болове пр\и клању. То урадимо ударцем чекића или бата, даље разним апаратима, међу којима је најбољи и најчешће употребљен ШерМеров апарат. 2) Када животињи одузимамо крв, без претходног омамљивања, т.ј. пререзом врата или пререзом пред улаз у грудну шупљину на левој страни. Ту убрајамо и јеврејско ритуално клање. 3) Када пре крварења разарамо продужену кичмену мождину помоћу убода на потиљку.

Садашњи начин клања стоке.

Овим се трећим начином служимо код нас у кланицам!а. Овај метод клања не утиче никако непријатно на посматрача, тер, ако се убод добро изведе, животиња моментано падне и тако можемо приступити клању којему се животиња ни најмање не опире. Ако пак убод не погоди, онда мож^ да животиња подивља и угрози живот самом клачу, што се често де шава. Овај је начин најбруталнији и |најокрутнији из разлога што се жнвотињи одузме свака моћ кретања, а свест и осећање остаје и даље, те га зато треба одбацити. Не само ради горе поменутих чињеница, него и ради тога што овај начин не одговара корисном клању. Већ сам пре навео, да је код корисног клања циљ што јаче искрварење заклане животиње, пгго код овога не бива, јер 1 рад срца и дисање