Општинске новине

4*

Академијд посв е^ена Његошу

827

народа. Ту народну поезију су, после државнога слома и националне трагедије српскога народа у XV веку, стварали и ковали не непознати и обични људи из народа, већ његови најпросвећенији синови, који су ту трагедију најдубље осећала. И стварале су је не случајно него плански, кујући последње, духовно, и зато ефикасно, оружје за дугу, неравну и мрачну борбу против уништења, пропасти, истребљења. У таквој ситуацији, када је било неопходно сачувати бар моралну снагу свога народа, ширење и учвршћивање једнога херојскога гледишта на свет и живот била је неизбежна нужност, а поезија, по привидном парадоксу, најрационалније, најбоље и једино могуће сретство за тај циљ. Мишљење да је народна поезија имала трајне, још непроцењене вредности за васпитање и одржавање моралне снаге и отпорности нашега народа, има стварнога оправдања. Нзегошев „Горски Вијенац' је поникао из народне песме и народне традиције. Већ у спољњем облику, метрички, по своме десетерцу, у коме је испеван, то је очигледно. Тај десетерац, у трохејским стопама, са цезуром после четвртога слога, исти је као и у народној поезији. Али, и ако је, по старој латинској изреци, исти — ипак није исти. Ко не осећа да стихови „Горскога Вијенца" звуче друкчије, да имају други тон и другу боју тона но стихови народне песме? Можда је то разлика која постоји између драмскога и епскспа тона, подразумевајући и разлике у фигуративном начину изражавања везане за те основне тонове. Подробнији претрес би показао да песник „Горскога Вијенца' претпоставља метафору честом поређењу код народног песника, елиптичну фразу перифрастичној, обичну антитезу такозваној „словенској антитези", синтетичан израз аналитичком. И зато у овом делу, које по своме склопу нема ничега драмског, има тона који је у истини драмски. Формалне одлике Нзегошевог дела: концизност стила, лапидарност фразе, драмски тон, биле су само најподеснија сретства за изражавање идејнога става који је спроведен кроз „Горски Вијенац", карактерних црта личности, њиховога менталитета, „духа", који су — да тако кажем — психологија и филозофија српскога народа изграђене историјским животом, искуством, традицијом и народном поезијом. То је филозофија отиора и противљења злу, без обзира на метафизичку и логичку страну питања, постављена на основноме принципу правде која је једини смисао живота. Упркос болне констатације многих стихова: Свјет је овај тиркан тиранину, А некмоли души благородној... Он је состав паклене неслоге... У к> ратује душа са тијелом...

и тако даље; упркос могућности да је ток ствари и односа у животу неизменљив — та филозофија не прихвата потчињавање злу: Ал' тирјанству стати ногом за врат, довести га к познанију права, то је људска дужност најсветија. Храброст је, наравно, највиша врлина, мерило свију вредности, као инструменат принципа правде. Не треба ићи у далеку прошлост па осетити колико је та морална филозофија сугестивна и дата у облику који се не заборавља: Страх животу каља образ често... Пред опасностима, можда неизбежним, али увек хипотетичким, закључци те филозофије херојскога става у животу категорички су и аподиктички: Нада нема право ни у кога До у Бога и у своје руке... Славно мрите, кад мријет' морате. Ако је Бог врховни појам правде, слабост или непротивљење злу не може бити богоугодно и није став који заслужује награду на другоме свету. А овај свет, притиснут злом, претвара се из борбе и тегобе у очајање. Хоће ли онда бити јасни стихови великога Владике, који на први поглед не изгледају хришћански: Удри врага, не остав' му трага, Али губи обадва свијета. Или они који су пресецање Гордијевог чвора свију хипокризија, компромиса, софизама: У крв ће нам вјере запливати: Биће боља која не погоне. Херојска идеологија даје извесну ведрину, — јер презире опасности, па и саму смрт. Отуда у овом делу и онај хумор који је тако пријатан, и потсмех који избија из многих пасуса. Не помињем познато причање војводе Драшка о Млецима, које се увек може читати са задовољством, и применити са оправдањем. Али, ви се сећате и других места, која се односе на распру о вери, тумачење снова, третирање жене, љубав, искуство. На компромисни предлог кадије Аџи-Али Медовића о измирењу Црногораца и Турака, кнез Роган му одговара:

Ефендија, ти не угонета Око шта се ово окупило, Но си с краја почео тањега. А мудар си и књижевник, кажу,