Општинске новине

828

Београдске општинске новине

Учио си књигу у Цариград, На некакву ћабу притврдио. Али ти се још хоће памети: Потежа је ова наша школа. Та иронија — резултат школе опорога искуства и живота — такође је једна карактеристика херојскога гледишта на свет. И, с друге стране, онај високи лиризам мисли трагичнога патоса у говорима владике Данила или игумана Стефана допуњује манифестације ове филозофије. Ви знате: фабула у Негошевом главном делу — истрага потурица у Црној Гори крајем XVII века — споредна је и у позадини. Али, око тога догађаја дато је коло личности које су тако живе, убедљиве, конкретне, које говоре народним језиком у шеговим најсупталнијим преливима и претстављају носиоце темперамента, карактера и духовне физиономије наше расе, — да је „Горски Вијснац ', као огледело кндивг д а .не и колективне душе српскога народа, усамљено и без такмаца. А то јесте нешто. Ако једно књижевно дело има какве вредности, онда је то вредност истине о мени, вама, о свима нама као члановима једне друштвене, народне и духовне заједнице. Тек у последње време они који се баве студијама из индивидуалне и колективне психологије почели су посвећивати више пажње књижевним, уметничким делима, у којима налазе потврде и потстрека за своје научне хипотезе и концепције. У та књижевна дела, која вам о једноме народу говоре више и сигурније но читави низови расправа, „Горски Вијенац" спада несумњиво.

Мислите ли да ћу погрешити ако кажем да познавање тих дела, у верноме преводу, може имати не само интереса него и практичне користи и за друге народе? Зато ми допустите, госпође и господо, да, поред свога свагдашњега поштовања према Његошевом генију, дам скромнога израза своме искреноме задовољству што се „Горски Вијенац" јавља у немачком преводу, у издању Минхенске Академије. Тиме је, кратко речено, дата и оцена о том преводу. Пуна заслуга за тај значајан моменат у развијању културних веза између немачкога и нашег народа припада нашој Београђанки, г-ђи Катарини Јовановић, кћери старога уметника, националног и културког радника српског, Анастаса Јовановића, на чијим су се делима васпитавале генерације нашег народа. Живећи у Цириху, долазећи сваке године у Београд, г-ђа Јовановић је посветила своје дане племенитим наиорима да немачку јавност упозна са нашим животом и литературом. Пре шест година она је, под именом „Југословенска Антологија', објавила обимну књигу српских, хрватских и словеначких песника и приповедача на немачком језику. Поред тога један број чланака и предавања о нашем народу. Најзад, резултат њенога вишегодишњега, савеснога и одушевљеног рада, превод „Горскога Вијенца", појавиће се ускоро. Стручније и боље од мене, г-ђа Јовановић ће вам изложити побуде, историјат, природу и фрагменте тога тешког али племенитог посла. Уступајући ово место госпођи, нека јој је од нас искрено и срдачно: хвала!

Г-ђа Катарина А. Јовановић „0 преводима и преводу „Гороког Вијенца"

Госпође и Господо У часу када се овде, у срцу нашег града, посвећујемо успомени нашег великана Нзегоша и када је реч о неумрлом делу песниковом, смело је да и преводилац проговори о своме раду, јер то је од прилике исто као када би се, где је реч о ремек-делима једног Микеланђела, јавио и онај који их је фотографисао. Ми преводиоци смо уопште један озлоглашени еснаф; важимо за неверне, за „издајице", по оној познатој талијанској изреци: ,Дгас1и1:оге — ^гасШоге." Ретко се деси да који песник буде сасма задовољан својим преводиоцем, и да му ништа не замера. У ствари, и јесте готово немогуће пренети песниково дело апсолутном верношћу. Превод може само донекле да га замени, али то остаје ипак ствар мање вредности, један —

,Егза{2" и коме је иоле приступачан изворник, претпостављаће и треба да претпостави овај. Особито када се тиче поезије. У прози, проницљиви преводилац, ако, и сам мајсторски влада пером, може још и да да превод раван изворнику. Али у поезији, где је везан за ритам, за целу дикцију, па још, у многим случајевима, и за слик, то је скоро немогуће; а баш у ритму, у мелодији дикције, па и у слику, скривено је често оно најтананије, што је песник испевао. — Само један мали пример, оно Шантићево: Пучина плава спава, Прохладни пада мрлк, Врх хриди црне трне, Задши румен зрак. То је мелодија која се не да препевати.