Општинске новине

Академија посве-Кена Његошу

829

У појединим песмама, нарочито у лирским, преводилац-песник, ако има и среће, може још и да успе да да један добар, леп и течан препев, приближно раван изворнику. Сећам се једне малене песме Лонгфелова, — „ОауБгеак" — која је у Змајеву преводу — „Јутро", тако лепа, да једва заостаје иза оригинала, шта више, на нашем језику звучи још и некако лепше, мекше. Али када се тиче тешког корачања епског, драмског стила, и оних опсежних дела узвишене, класичне поез. Јје, као на пр. Дантеове ,,Божанске Комедије", Гетеовог ,,Фауста", ,,Горског Вјенца" нашег Његоша, ма колико често да је све то превођено, ма колико да су и успели поједини преводи, унети у љих сву поезију, сву мелодичност, наћи ону исту снагу и узвишеност дикције, коју је песник уложио у своје јединствено дело, — то је несумњиво и најбољем преводиоцу немогуће, и не верујем, да ће икада ико у томе сасвим успети. Лепота тих ремек-дела као да је свезана за сам језик на коме је испевана и који као да је не уступа другом. „Добар превод, вели наш велики естетичар Богдан Поповић,. — треба да да три ствари прво: исти смисао текста; друго: исти осећајни тон текста; треће: исту мелодију дикције." Вели још и следеће: — „При превођењу је правило: дати утисак који даје изворник; утисак, не речи изворника; — у тексту, речи не постоје, но само реченице, са својом мишљу и осећајним тоном, који их прати; и те мисли и тај тон, то је оно, што треба дати у преводу." Ово је све врло тачно. Задатак преводиочев је тај, да савршено схвати замисао песникову, па да и сам искаже тачно и јасно — и што лепше узмогне, оно исто што је песник имао да каже; преводећи, да се уживи у оно душевно расположење у коме се налазио сам песник, да осети, и сам, шта се тада збивало у песниковој души, па да онда још и погоди „исти осећајни тон", „исту мелодију дикције" и да, стварајући понова, унесе све то у свој превод. И још нешто: превод не сме никад да да осетити да је превод; он мора да буде течан; без икакве усиљености, да буде леп и звучан, природан, без извештачености; песма мора да остане песма и лако да се вије. Оно наше упоређење мало-час, преводилаца са фотографом, можда и није било сасвим тачно: И најсавршенијој фотографији, као уосталом — и аутоматској музици, недостаје онај тајанствени живот, оно нешто неисказиво, што се не да дефинисати, а у чему ипак лежи скривена битност сваког уметничког дела, а то нешто и у репродукцији може да оживи само човечија душа, никад мртви апарат. Преводилац је тумач, интерпрет песникова дела, исто као што су то глумац на сцени,

музичар на подијуму. Драматичар је глумцу прописао сваку реч његове улоге, поготову и сваки покрет; па ипак, један ће глумац умети да оживи лице створено маштом драматичара, док други неће успети у томе. Исто тако и

Г-ђа Катарина А. Јовановић

музичар: композиција је тачно обележена; сваки глас је ту; и ритам, и јачина тона, и кад има да се спусти глас, а кад да се подигне, све је то композитор тачно означио. Па ипак: једном интерпрету је дато да изазове дух Бетовена, да нам изнесе сву силу његова генија и да нас узнесе, док ће други отсвирати композицкју та :ођз сасма коректно, па и сјајно, али — Бетовенов геније неће се појавити међу нама; оставићемо дворану хладни, некако разочарани, као да нам се нешто, што нам беше обећано, ускратило. У чему лежи та тајанетвена мисија интерпрета? Шта је то, што он има да нам да, да нам посредује као из неког другог, вишег света? Шта је то песник или уметник оставио за собом у своме делу, а што мора опет да прође кроз живу душу, па да понова оживи. Из каквог то елемента потиче она еманација, што као некакво надземаљско блаженство прострујава кроза свет, а коју називамо: Поезијом, Уметношћу? На овим питањима морамо да се зауставимо, она би нас одвела предалеко, — у метафизику, у васиону... Време је да се вратимо нашој скромној полазној тачци: преводима и преводиоцима .