Општинске новине

830

Београдске општинске новине

Наш народ у коме — као што је рекао, у једиом свом предавању, проф. г. Геземан, — има више песника но и у једном другом европском народу и где је сваки, између своје шеснаесте и двадесетпете године песник, има не само своју драгоцену изворну књижевност, већ обилује и у — махом добрим. — преводима из светске књижевности. Имамо у преводу Есхила, Софокла, Плаута, Хорација; преведене су „Илиада', и „Божанска комедија", имамо Ариоста, Шекспира, Гете-а, Шилера, Расина, Корнеја, Молиера итд. Библиографија превода у нас постала је непрегледна и пре би се могло питати, шта од оног, што иоле важи у светској књижевности, није у нас преведено. Тек што која књига изађе на глас, она је код нас већ и преведена; — заступљена су ту сва времена и сви правци — од великих, старих класичара па до — надреалиста... Што се тиче превода из наше књижевности на стране језике, занимљиво је да се, на четрнаест година пре но што су наше народне песме објављене — првом Вуковом песмарицом 1814 г. — на нашем језику, једна од њих већ била упутила у светску књижевност. Лепа наша и прескромна ,,Хасан-Агиница", која је после имала толико успеха у „великом свету" књижевничком, изашла је, као што је познато, прво у талијанском преводу Алберта Фортиса у његовој књизи, ,Л1ав§1о 1п Ба1та21а," 1774 г. у Болоњи. Тај превод заинтересовао је у Француској грофицу Орсини-Розенберг за морличку поезију, а грофица Орсини била је та, која је прва указала на ту песму Гетеу, а коју је он затим превео, у метру оригинала, а Хердер је публикову ту Гетеову „Хасан-Агиницу" у својој збирци „УоШбНесЈег", год. 1778. 1821 Шарл Нодије преводи „Хасан-Агиницу" на француски: она је затим преведена још 11 пута. Год. 1824 објављује Вук своју четврту збирку народних песама. Већ 1825/26 Талви (Рг1, в. Јакоб) преводи их на немачки за Гетеа. Познато је са колико су интересовања биле примљене од стране самога Гетеа као и у тамошњим књижевним и интелектуалним круговима уопште. Грим их упоређује са Омиром, а Гете, у разговору са Екерманом, каже једном да су неке тако лепе да их може да упореди једино са „Песмом над песмама'', и додаје „а то много значи.'' У Француској издаје год. 1834 Елиза Воајар своје преводе српских народних песама, од којих је многе Ламартин унео у своје „Путовање на исток." У Енглеској је Јоћп В олуппј * издао год. 1827 једну збирку наших народних песама. „Хасан-Агиннца" је затим преведена још се-

дам пута. 1799 превео је исту и Валтер Скот, али је није објавио. Тако су наше народне песме израна наступиле и заузеле видно место у светској књижевности, на част и славу нашега народа. Равно после једног столећа од њихове прве појаве, тј. децембра 1914 год. када је увелико беснео светски рат, за који су непромишљене и неразборите масе у централној Европи кр,ивиле нас, славни швајцарски епичар, Карл Шпителер, у свом предавању о швајцарском становишту и о њеној неутралности у том страховитом сукобу, рекао је за Србе ово: „За нас су Срби народ, који, као и сваки, има права на опстанак и заслужује свако поштовање. Срби имају своју славну и јуначку прошлост. Нзихова народна поезија равна је по лепоти свакој другој, а њихове јуначке песме стоје чак и изнад свих других, јер тако дивне епске песме као што су то српске, — од Омирова доба па до данас, није више произвео ни један народ.'' Поред наше народне поезије, није остала незапажена ни југословенска књижевност уопште. Сви наши знаменити песници и писци нашли су своје преводиоце на разним језицима. Дела Марка Марулића превођена су још у XVI и ХУ"Л веку на француски, немачки и шпански. Гундулићев „Осман'' превео је Венцеслав Смакиа на талијански, а грофови Лубиенски и Потоцки ка пољски. — Мажуранићев „Смаил-Ага Ченгић" преведен је на немачки више пута, осим тога и на талијански, на шведски (од вреднога Јенсена), и на мађарски. Поједине песме Бранка Радичевића преведене су на: немачки, француски, талијански, руски и шведски. — Војислав Илић, Дучић, Шантић, Ракић, итд., сви су они већ ушли у светску књижевност и многе од њихових песама наћи ћемо у читавом низу антологија, у изврсним немачким преводима Светозара Манојловића, Ота Хаузера, Камиле Луцерне и д-р Николе Мирковића. На француском језику објавио је 1935 год. проф. г. Миодраг Ибровац своју обилату и веома успелу антологију, са лепим преводима његовим и његове прерано преминуле супруге Јелисавете. Небројени су радови које би ваљало споменути, али не смем да Вас замарам даљим набрајањем.

Нзегошева појава у светској књижевностиЈ то је: — стена са Ловћена, — ,,еш еггаЉсћег В1оск," како је у једној својо.ј студији лепо рекао проф. Геземан. Као што не беше лако достижан странцу онај „збијег међу горе", где живи народ јуначких горштака, тако и сам тај народ, особен и несвакидашњи, јединствен по својој оригиналности, није лако разумљив страном свету.