Општинске новине

838

Београдске олштинеке новине

ћама. Наизменце. Једног дана код нас, другог код неког од суседа и тако редом. Седи се без осветљења иди се лампе утуле. Свако од нас зна да се те сићушне светиљке не виде с „пречанске" стране, али је некако присније овако, према треперавој светлости ватре или пригушене ноћне лампице. Говори се увек о победи наше војске, као о нечем сасвим поузданом, у шта је немогућно сумњати. Помиње се често деветстодванаеста и уз кафу препричавају разне анегдоте из оног времена. Већ је половина новембра, Седељка је код чика Душана, суседа преко пута. Док старији воде бескрајне разговоре о рату, ми, млађи, свесрдно се отимамо око „кокица", које је домаћинова снаха за нае припремила. Усред најбољег расположења удар једне гранате потресе кућу из темеља. Остале, као да су чекале само на тај знак, загрмеше са свих страна. — Охо! Пази ти Швабе како се разуларио, — рече неко. — А, знамо ми већ ту његову „стратегију", — смешка се иронично газда Јова, ћурчија. 11рипуца мало, колико да растера страх официрима, а после — „Гуте нахт" — до сутра. Али, изгледа, да непријатељ не мисли тако. Гранате грувају све јаче. Ускоро почеше и наши одговарати те се око нас створи ватрени круг. Видимо да више нема шале. Почињу се већ и околне куће рушити, што од граната, што од потреса. Настаде саветовање, шта да се ради. — У подруме! — предлаже један. — Никако! Може нас затрпати, — буне се остали. На крају се ипак сложише да се склонимо у једну од напуштених циглана, на миријевском путу. Журно купимо најпотребније и крећемо. Прилична четица. Сви натоварени пртљагом, па нам се ни уши не виде. Паљба учестала и с једне и с друге стране. Убрзавамо кораке. Још мало па ћемо бити >на месту. Гранате само косе око нас, али ми не малаксавамо. Чак ни узвика нема. Ћути се и корача журно. Мајке покаткад застану н гоне децујда иду брже. Најзад стижемо. Пред нама опустела ЈБрунцлихова циглана. Улазимо и размештамо се. Свако гледа за себе место ближе вратима. Злу не требало. Топови грме све јаче. Почињемо се озбиљно бринути, јер су наши нешто заћутали. Уз нас се прибио и Бранко, брат од тетке. Нзему је најгоре. Прешао је овамо пред сам рат и понудио своје услуге Министарству војном, као стручњак за бежичну телеграфију. Чекао је да се сврше још неке формалности па да буде примљен као добровољац у нашу војску. Ако би пао Аустријанцима у руке, знало се — куршум му не гине. Зато је узрујанији од осталих. Непрестано погледа према нашим топовима и очекује да угледа светлост паљбе кроз ноћ. Али узалуд. Наши не одговарају на нвпрмјатељево изааивање. Питамо се шта то

може да значи и нагађамо којешта. Тако нам пролази ноћ у узбуђењу. Чим мало одјутри, Бранко се обрати мајци: — Да бежимо, ујна? — Не знам ни сама, — одврати му она неодлучно. — Држим, биће објављено ако дође до повлачења. — Ја не смем дуже остати, а вас како Бог учи, — промрмља натмурено. — Па добро, Бранко, да пођемо и ми, пристаде мајка. — Жао ми је оставити кућу и ствари, али, живот је пречи. И тако смо пошли... Завежљаји осташе код неких познаника, само што понесмо ћебад и мало хлеба. После бескрајног пешачења преко њива и пречица, избисмо на Бањицу. Ту се тек јасно видело да се наши повлаче. Кад стигосмо до Торлака, последњи одреди војника били су већ далеко. Бранко на врхунцу очајања, видевши да ми не можемо држати корак с њим, јер смо готово попадали од умора, махну нам само руком у ^нак опроштаја и стаде трчати правцем у коме је ишчезла војска. Било је тако тужно гледати беспомоћно за њим. Хоће ли успети да стигне наше? Застадосмо да мало одахнемо. Ма колика да је била жеља за спасавањем, није се могло даље корачати. Ниједно није било навикнуто на толико пешачење по рђавом путу. Мени искочили пликови на табанима, па ми се чини као да газим по жеравици, Мајка сасвим посустала, а и Душко, само он то никако неће да призна. Непрестано нас прекорева што нисмо издржале још мало; можда су се наши ипак могли стићи! Поред самог пута шћућурила се мала сеоска крчма с грубо тесаним вратима и неједнаким прозорима, прљава, склона паду. Како нам је сад добродошла, јер се ваља одморити и поткрепити! Толико пешачења, а од вечери нисмо ништа јели. У крчми мноштво Београђана. Пошли па посустали као и ми. Поседесмо с њима, тешећи се међусобно и верујући, непрестано, да ће се наши вратити. Уместо тога, око подне стигоше гласови да су Аустријанци прешли. Похитасмо натраг, поражени овом вешћу. Чекало нас је још једно немило изненађење. Маса света враћала се кућама. Пресрела их, веле, непријатељска извидница. Забринусмо ое за Бранка. Шта ће бити с њим, ако не успе да измакне? Но треба имати на уму да је он снажнији и бржи него жене и деца. Стићи ће, свакако. То нам је утеха. Са страхом смо се приближавали кући, ударајући попречним излоканим путевима и кријући се од извидница. Већ је настао сутон кад стигосмо. Све је било онако како смо оставили. Гледајући рушевине, около, били смо срећни што нам је остао бар кров над главом. Од познатих нигде живе душе. Дворишта пуста, прозори застрти. Само сусед, Немац,