Општинске новине

За свој у груду

839

гледа нас са свог прозора, смешкајући се злурадо. Можда се љути што смо желели да избегнемо испред његових земљака? ТРИНАЕСТ ДАНА ПОД НЕПРИЈАТЕЉЕМ Поноћ је увелико била поевалила, кад неко опрезно закуца на прозор. Матка помаче мало засторе и погледа напоље. Запрепасти се кад познаде Бранка. Тетурајући ушао је у кућу и срушио се на прву столицу, исцрпен, очајан. Није успео да измакне. Пресекли су му пут, те се морао воатити. Изјутра је Београд био преплављен плавим аустриским униформам^а. Настали су тешки дани неизвесности и велике душевне потиштености. Ниоткуд се није дало сазнати, докле су наши отступили. Додуше, сусед, Немац, тводио је да су његови сународнипи заузели већ целу Србију, али вестима из тако , ,поузданих извора" нисмо придавали никакву пажшу. Знали смо да се наши морату воатити, само кад? Непријатељски жандарми почеше залазити по кућама и поибиоати мушкаоце за интернирање. Није се имало никаквих обзиоа, старии, деиа. свеједно. „Шкартови" се дадоше на посао. Насташе потказивања за нагоаду или из освете, Нису много испитивали. Свака достава се уважавала. За незгодну реч — интерчирање. за налазак оружја или какав испад према цесаоској вотсци — вешала Ништа зато ако 1е злочин измишљен. Један Собин мање, зар тр и о том воедно водити рачуна. У нас се затекла пушка покојног оца и Бранков оеволвео. Жао нам да их уништимо, а опасно да оставимо. Зато ноћу ископасмо ..оов". По дну овеће јаме разастоесмо сламу и р-ом обависмо ооужје, затим покоисмо земљом. Изнад „оова" поклопац од дасака прикоисмо затрављеним бусењем, да се не поимети улаз, Између пода и поклопца било Ге довољно поостооа за све нас, да се склонимо у случају потребе. Једно јутоо учичи нам се да из да^и и е «утемо глас налик на потмул^ гпмљавчну. Долази ли то од топовске паљбе? Г"тадосмо ослушкивати, нада^ћи се и стоах^1'ући од обмаче V исто воеме. Сутоадан се већ мог*о одоећените тводити да се то чу^у точови. Дкачарстог дана смо почели разазнавати и оне хитце који нису пот-ипали од непои1атељске артилеоиЈе. — Наши су. значи, у близини, — сашаптавало се са суседима. — Даће Бог, прославићемо Светог Андрер опет затедно! — рече неко. Тргосмо се на те речи. Заиста, сметнуло ^е с ума да је на прагу слава нашег Коаља. Па зар да је не поослави у Београду? И све ^е очи одтедном напунише сузама. Знало се да Београд не може пасти још те ноћи, иако је то била највећа жеља свију нас. Но, опет, тешили смо се сазнањем да Соби сигуоно напредују. То се, уосталом, могло закључити и по ужурбаном кретању непријатеља.

Мноштво коморџиских кола закрчило околна поља, а официри, бесни због тромог кретања, облећу око њих као обезглављени, псују, гоне. Али као уинат, кола се морају сваки час заустављати да би се поправио изненадан квар или заменио напречац осакаћени коњ. Тераоци кола све сами Сремци и Банаћани, па им се не жури много преко воде. Без обзира на вику и претње старешина, везују полако коњима репове, припаљују дуван, крсте се. Ми се склонили иза застора на прозору и радосни посматрамо овај призор. Чисто бисмо загрлили све те људе. Желимо из свег срца да остану, но опет, бојимо се да скупо не плате своје оклевање. Зна се, за издају — кратак поступак. И они су свесни тога, а опет, једна су крв с нама. Тешко је борити се поотив брата. Тако нам прође цео тај дан. Мало помало нестајало је оне утучености у којој смо дотле живели. Освану и тридесети новембар, мутниш и туробнији но остали дани. На домаку Београда водила се огорчена борба. Непријатељски топови могли су бити удаљени највише два километра од нас. Већ смо имали тако извежбано ухо, да нам ово није било тешко одредити. Улицама се разлетели „хусари", носећи, вероватно, последње заповести својих претпостављених. Патроле учестале, мада се нигде не опажа ништа сумњиво. Грађанство се повукло у своје домове и, иза закључаних врата, нестрпљиво ишчекује нове догађаје. Тога дана из опрезности нисмо никуд излазили. Доручковали смо шта се нашло. Од јутра нас све притисла нека необјашњива стрепња. Узнемирени смо и трзамо се на сваки шум. Бранко нарочито, као да предосећа несоећу, али се добро чува да поведе реч о томе. Понекад само устане и, кроз отшкринута врата, умирује пса који завија на прагу. Тек што завршисмо доручак, кад неко громко затресе капију. Бранко скочи као опарен, погледа у нас, премери зачас све кутове у кући па, не нашавши нигде погодЛо склониште, појури „рову". Али, било је већ доцкан. Жандарми су развалили капију и упали у двориште. Било их је,1цест. Све „перушкари"; понос Аустрије а страх и трепет народа. Један остаде д(а чува улаз, остали склепташе Бранка и увукоше га у кућу. Најстарији по чину, подофицир, држао је пушку „на готовос" и мерио нас мрко. Погледах у Бранка. Био је врло блед, али се држао јуначки. Мајка, међутим, као да није схватала сву тежину положаја, питала их је зачуђено шта траже код нас. Није било одговора, само те „старешина" зашкрипао зубима и опсовао „Бога српског". Настаде преметачина. Испретураше сав намештај, исекоше душеке, расуше перје из јастука, натераше нас чак ла отвооимо велчки зидни сат, али не нађоше ништа сумњиво. Дође ред и на Бранков куфер. Био је закључан.