Општинске новине

840

Београдске општииске новине

Потегоше бајонете да га исеку. Душко се сети да је видео кључеве на орману и пође да их донесе. Један жандарм притрча, узвикну бесно и, задржавши га бајонетом, раскрвави га по руци. — Седиш ту, свиња српска, ја сад пуцам! — издра се на њега. Душко га погледа запрепашћено па се скупи без речи у један угао. Мајка пребледе. Скамени се. Покуша нешто да каже, али глас јој одрече послушност. Бранку заигра јабучица. намршти се, стиште песнице, но, бојећи се да нам не учине веће зло, савлада се и оћута. Завршише претрес, очигледно озлојеђени због узалудног труда. Наредише и мајци да се спреми. Она их погледа као изгубљена и обори главу да сакрије од нас сузе очајања. Кретоше. Ми ни гласа да пустимо. Грла нам се стисла од страха и жалости, само очи разрогачене, избезумљене, казују више од сваког говора. На самом излазу осврте се подофицир још једном и, омекшан мало сликом очаја коју је угледао за собом, рече мајци да нам остави нешто новца, ако има. Бранко се тек тада прену, претури џепове и даде нам, безмало, све што је имао код себе. Кад се за њима залупи разваљена капија, ударисмо ја и брат у плач. Напуштени и без заштите остали смо у опустелој кући. Не знам колико смо провели тако уплакани и чврсто загрљени, али биће да је подне већ давно било превалило. Кроз мале вратнице, које су нас везивале са суседним вртом, прокрала нас сусетка и повела нас к себи. Убрзо су код ње били окупљени сви који су сазнали за нашу несрећу. Миловали су нас и тешили, говорећи да ће се наши брзо вратити, али се јасно осећало да ни сами не верују у своје речи. Изнесоше јела пред нас, али на све молбе ни ја ни брат не могосмо ништа окусити. Страшна јутрошња слика није нам излазила из главе. Непрестано смо западали из немог очајања у грчевит плач. И нико нас није могао утешити. Тако дочекасмо вече. Што је време даље одмицало, све је мање било наде да ћемо понова угледати живе оне који су нам били најближи и једини заштитници. Могло је бити око седам часова, кад зачусмо тихо дозивање споља. Провирисмо са страхом, који се одмах претвори у безграничну радост, јер познадосмо мајку. — Мама... мила наша мамице! — јецали смо и грлили је, једва верујући да је опет с нама. Ту ноћ проведосмо у „рову", јер из страха од поновне потере не смедосмо ући у кућу. Топови су тутњали све јаче и учестаније, а ми, као уз најлепшу музику, пажљиво смо пратили оно што нам је мајка причала о свом необичном спасењу. Окружени шесторицом стражара, као нај-

окорелији злочинци, били су спроведени, она и Бранко, у дворску зграду. Прошли су кроз многе канцеларије, саслушавани на брзину више пута, али никако да сазнају због чега их оптуж^ју. Свуда су дочекивани псовкама и најгрубљим погрдама, а нарочито се често чуо узвик: „Проклете комитаџије!" Видело се да од њих највише зазиру. Напослетку, Бранко је уведен у канцеларију где су се изрицале пресуде. Брзо је било готово. Интерниоали су га за Сремску Митровицу, његово место рођења, где ће му судити преки суд. Затим је и мајци прочитана пресуда. Она је гласила: „Због злочина бацања бомби на К. у К. војску — смрт вешањем!" Пресуда се имала извршити у Земуну сутрадан изјутра, јер је повлачење било у јеку. Мајка се забезекнула. Узалуд је уверавала да никад у животу није ни видела бомбу. Нико се није освртао на то. После је понова спроведена до коњичке касарне и ту, у дворишту, уврштена у ред оних који су били спремни за пребацивање у Земун. Било је ту јадника сасвим лако одевених, онако како су из кућа извучени. Сами старци и недорасли младићи. Једног чичицу дотерали с тепсијом тек испеченог хлеба. Ухватили га на улици и дотерали онамо. У целом транспорту мајка је била једина жена. Зато су према њој показивали највише сажаљења. Неко је посаветова да се обоати официру који баш обилазаше транспорт. Говорило се за њега да је добар човек. Мајка се већ престала надати да је ма ко може избавити смрти, зато не хтеде молити већ само гласно зајеца, сетивши се нас. Официр је чуо да то плаче нека жена и одмах се упутио према њој. Очигледно потресен, упитао је чистим сопским језиком: — Зашто плачете, госпођо? Објаснила му је да се нашла ту, без икакве своје кривице и да је очајна због деце која су остала код куће, а немају никога сем ње. Осврнуо се хитро десно и лево, а затим тихо дошануо: — Идите кући, само што брже, не говорите ником ко вас је пустио! Било јој је јасно да се намерила на Србина, иако у непријатељској униформи. Како се мрак већ спуштао, успела је да без сметње приспе кући. Бранка су, међутим, отерали и о њему нисмо могли ништа дознати. Сутрадан су дошли наши.

После неког времена упутиле су наше власти позив грађанству да пријави сваког оног ко је вршио шпијунажу за рачун непријатеља, потказивао грађане, пљачкао напуштене домове И Т. СЛ. I ј I Наш стари сусед, чика Душан, поднео је тужбу против Немца Фрање Н. због лажне доставе непријатељу, против нас. У тужби је