Општинске новине

6

За своју груду

841

навео да је из свог дворишта видео Фрању кад је довео непријатељске жандарме до наше куће и ту се с њима срдачно опростио, Одмах су позвали и саслушали мајку и ми смо тек тада дознали ко нас је потказао. На дан католичког Божића интерниран је Фрања у Крушевац. ИЗБЕГ ЛИШТВО Навикавали смо се полако на ратну атмосферу и живели увек на опрези. И сад су завежљаји били спремни, сваког часа се морало мислити на одлазак. Време је пролазило... Дошла је јесен 1915. Што се септембар више ближио крају, то се и Београд осетније празнио. Гранате су пустошиле и већ је мало било неоштећених зграда у Београду. Сваки тренутак носио је смрт, па су имућније породице гледале да се склоне изван домашаја непријатељских топова. Ко је имао средстава хватао је за времена Швајцарску, или бар Француску. Кад се већ не може остати код куће, треба бити што даље од свега што потсећа на рат и опасност. О остављеном најбоље је не мислити. Главно да се спасе живот, а за остало, лако ће се. А гранате су рушиле и палиле престоницу... Још много раније склониле су се важније установе у унутрашњост. Мало помало, пресељавала се надлештва, јер је ваљало осигурати архиве од пожара, којих је сваким даном бивало све више. Ускоро је већ била реткост срести кога у улицама ближе центру. Само периферија остала је до краја верна своме Београду. Она је сачињавала један засебан свет, неустрашив, упоран. Ми смо још увек били у Београду, али је већ све било припремљено за одлазак. Овог пута се морало бежати испред непријатеља пошто-пото. Ствари веће вредности спаковали смо у једну повећу балу. Прелазак Аустријанаца очекивао се сваки час. Мајка је журно клала живину, да бар то не оставимо непријатељу. Одлазак је био утврђен за -утрадан. Предвече осуше гранате. Стадоше падати свуда около. Оближња поља просто преораше. Пронесе се глас да је једна жена погинула у свом дворишту у тренутку кад је пошла по воду. Сви смо познавали сиротицу и жалили је од свег срца, али јој нисмо могли одати последњу пошту, јер се морало мислити на себе. Сваког тренутка могла је граната погодити и нашу кућу. Сиви непријатељски аероплани кружили су над нама као проклетници. Тражили су, изгледа, наше топове, укопане у близини. Није се смело дуже оклевати с одласком, а нико није знао куд би ваљало кренути. Неколико сусетки с децом дотрчаше к нама, да се посаветују с мајком шта да чине. Најзад

одлучише да идемо некој познаници која је становала на Сави. — Летеће нам гранате преко главе, — закључише промућурно. По свему се види да смо били као ошамућени и да нико није умео хладно размишљати, иначе коме би пало на ум да иде на Саву. То је значило ићи мечки у јаму. Уз хиљаду опасности провлачили смо се поред зграда, претрчавајући незаклоњена места. И не само ми. Мотало се све заостало грађанство Београда као обезглављено. И најнемогућнији предлози примани су без расуђивања; главно је било кретати се. Сваком се чинило да ће на доугом месту бити мање опасно. Тако се догађало да, док смо ми јурили према Сави, они са Саве грабе према периферији. Једва некако стигосмо. Нико се није зачудио нашем доласку, јер је већ било неколико жена с децом из нашег краја. Обрадоваше се кад нас видеше, јер се опасност лакше подноси кад нас је више. С времена на време врата су се отварала и унутра је упадао жандарм Спасоје, муж једне од присутних жена, да нам добаци неколико утешних речи. Храбрио нас је да још неће бити прелаза, затим би опет трчао на дужност. Ускоро увидесмо какву смо лудост учинили долазећи овамо. Било је кудикамо опасније, јер су допирали и пушчани меци. Митраљези су кркљали злокобно а гранате стварале пожаре на све стране. Непријатељи су морали уочити светлост наше лампе, јер нас ускоро поздравише куршумима. Неколико их пробише прозор 1 . Ми поскакасмо и побегосмо у кухињу, прибивши се уза зид. У идућем тренутку зазујаше као осице. Изрешеташе зидове, избушише слике. Читав лом направише. Затим настаде кратка пауза. Душко се одважи и, не питајући никог, претрча у собу да угаси лампу. Један куршум проби му шешир. Нас издадоше ноге од страха, док он мирно, с правом детињом одважношћу, духну у лампу, затим се врати и скупи поред осталих, као да се ништа није догодило. Поново заклокоташе митраљези, па опет куршуми. Леп с трошне кућице стаде отпадати. У соби препуче један зид. Морало се напустити и ово склониште. Онако у групи кретосмо према Теразијама. Већ смо били у улици Вука Караџића кад приметисмо да нам Душка нема. Мајка удари у кукњаву и дозивање. Повуче мене под скеле неке куће у изградњи, и, пошто ми је наредила да се не мичем одатле, пође натраг да га тражи. Остали продужише без нас. По скелама само 1 добује куршум, као град. Београд се зажарио еа свих страна, те се чини да ће изгорети до темеља. Атмосфера презасићена димом који штипа за очи и тера на кашаљ. Чак и небо одблескује црвеном