Општинске новине

842

Београдске општинске новине

светлошћу, као да се и оно упалило од јаре. Ухвати ме нека страва од самоће у овако језовитој ноћи и, не могавши више издржати, потрчим и ја за мајком. Из далека угледах Душка. Окреће се на све стране и звера, не би ли нас где спазио. Викнух га и он нам притрча. — Где си, дете, ако Бога знаш? — кори га мајка сва уплакана. — Па зар не знате да смо заборавили пилиће, чуди се он. Вратио сам се да их узмем, само нисам знао у што бих маст изручио. То ме је највише задржало. Уместо похвале добио је мало за уши, но опет, добро се извукао, јер смо морали журити да стигнемо друштво. Они су већ били прешли Кнез Михаилову улицу и погађали се, хоће ли продужити Македонском (Поенкареовом) или ће преко Теразија у Александрову. Кад ми стигосмо, већ су били споразумни да једни крену поред поште а други Теразијама, па да се састану код ,,Три листа". Ми се придружисмо оној групи која је ишла преко Теразија. Отворене просторе прелазили смо трчећи и стигли до одређеног места без икаквих незгода. Међутим, друга група је претрпела приличан страх на свом путу. У тренутку кад су пролазили поред поште, зарила се једна граната на десетак метара од њих. Извукли су се без већих озледа, али су потресом били оборени на тле и мало повређени земљом и отпацима дрвене калдрме. Журно смо грабили даље, остављајући објашњења за доцније. Овде је било мање опасно. Борба се сконцентрисала на доњи крај Београда, где су непријатељи припремали прелаз. Успут смо погдекад сретали неког официра, који журним корацима хита према Сави. Улице пусте као изумрле, а иза сваког угла вреба смрт. На свимј домовима спуштени тешки застори, а иза њих остављено све оно што се годинама с муком текло. Као за неко чудо, прошли смо срећно кроз цео окршај тога дана. Сад је ваљало одлучити, где да проведемо остатак ноћи. Онако с „бошчама" у рукама, застадосмо на чистини поред малог парка лоптачког клуба „Мач", да се договоримо. — Кући не смемо, опасно је, рече г-ђа Жикић. — Онда, да свратимо негде док не сване, предложи њена кћи. Сетисмо се неких познаника у близини и кретосмо сви тамо. У оно време није било ништа чудно ни неприкладно, залупати неком ноћу на прозор. Ми, заостали, помагали смо се свесрдно кад затреба. Све укућане затекосмо на ногама. Дочекаше нас боље но што би то учинили за време мира. Зачас су за децу спремљене постеље а за старије „слатко" и кафа. И тако смо ту остали до зоре.

Г-ђа Жикић је сву ноћ провела у великој бризи, како да се јави мужу, који је као официр био на служби. Једино би он, можда, могао наћи каква кола да нас одвезу до Раље, одакле је тек полазио воз. Ипак се некако удесило и ми смо већ око 9 часова били у колима и јурили Топчидерским путем. Поред нас пошла је једино г-ђа Жикић с ћерком. Остали се још нису могли одлучити да напусте Београд и крену у непознато. Донекле их је храбрило и то, што се изјутра борба мало утишала, само су аероплани још увек кружили. Широк и дуг Топчидерски друм био је закрчен коморџиским и избегличким колима. С непријатељске стране пазили су на кретање наших и чим би уочили већу групу, послали би нам по коју гранату, као свој поздрав. Кочијаши су немилосрдно шибали коње да што брже пређу опасну зону. Једна кола препуна избеглица, пројурише лудим трком поред нас. Неко у њима познаде породицу једног београдског апотекара. Није прошло ни пола часа откако су нас мимоишли, а до нас допре глас да је граната ударнла посред кола и све их разнела. Јадници! Како нас је дубоко потресла њихова трагедија. Али се није имало кад дуго очајавати. Ко зна, можда и Нас то исто чека кроз који тренутак, јер смо им баш на мети. Поред пута, десно и лево, леже мртви коњи и поломљена кола. Ја затворих очи пред тим призором, бојећи се да где не угледам и људске лешеве. Моји бодре кочијаша да тера брже. Он и сам жели, да прелети простор који непријатељ држи под нишаном, а и коњ, као да разуме, удвостручава брзину. Сви имамо исту мисао: „Само што даље од овог пакла!" Док се измичемо, шака жандарма покушава да одржи Београд бар још један дан. Непријатељ све јаче наваљује. Шта ће бити с нама? Око подне стигосмо у Раљу. На станици ври. Избеглице, рањеници, војници. Све се то измешало и стопило у непрегледну лелујаву масу. Разгледамо. Рањеника доста. Већином лакши, ко у руку, ко у ногу. Превијени су на брзину и сад чечају да их воз понесе дубље у унутрашњост, где су смештене болнице. Једва нађосмо мало места. Избеглице распрострле крпаре, џакове или већ шта је ко имао, ;и седећи чекају. Дугачке композиције теретних и војничких вагона спремне су да приме сав тај јдд и очај. Сваког часа пристижу нове групе. Н>има се одмах упућује вечито питање: „Јесу ли прешли?" Одговори су тужни. Наши се још држе, али докле? Рањеници каткад стисну зубе и намрште се. Али ћуте. Јаука нема. Сви су погружени, јер предосећају велику трагедију која је на прагу. Нисмо више непознати људи што се срећу, пролазе један поред другог и