Општинске новине

6*

За сво/у груду

843

не осврћући се одлазе даље. Не! Сад смо само делови једног истог тела, једна мисао, једна душа. Свако од нас, почевши од тринаестогогодишњег детета, па до старца из последше одбране, дао би живот не премишљајући се, кад би тим могао спасти свој поносни Београд. Али нажалост. Наше силе су ништавне према далеко бројнијем непријатељу. Скупи су сад животи. Да их је више можда би се удружени и могли одупрети најезди бесних. У сваког је лавовско срце, али која корист? Сувише су слабе наше снаге и исцрпљене скорим ратовима, а непријатељ се спремао полако и одавно. И, ето, сад се указала прилика да се прогута мала Србија. Гледала сам град у коме сам се родила а који ће ускоро пасти у туђинске руке, очајне војнике који напуштају своје домове, остављајући их на милост непријатељу, бедну дечицу, прозеблу и неиспавану. Сад кад је, ма и за један тренутак, престала борба за живот указала ми се сва страхота и значај отступања. Нешто опоро и болно стезало ми је грло. Упињала сам се да останем мирна, али ми се и против воље мутило пред очима. Савлађујући сузе окретох главу на другу страну, да ко из нашег друштва не примети моју малодушност. Знала сам да ћу зајецати гласно ако ме ма шта запитају, а стидела бих се страшно да приредим сцену пред толиким светом. А шта би ми тек Душко на то рекао? Извесно, да немам достојанства у болу; и имао би право. Да бих разагнала мучно осећаше, стадох разгледати око себе. Би ми врло непријатно кад уочих како ме један војник нетремице гледа. Из његових плавих очију засија приметно саучешће, но, учини ми се, саучешће оне врсте какво се осећа према неразумној деци. Одувек сам имала једну ману, да поцрвеним за сваку ситницу. То ме је врло често доводило у неприлику, али се није дало искоренити. Колико пута сам била набеђена да сам начела теглу са „слатким" или узабрала зелену крушку, само зато што сам се на мајчино питање узрујала и поцрвенела, док се Душко, прави кривац, правдао сасвим мирно и упорно одбијао од себе сваку помисао о томе. Овог пута била сам љута на себе што сам дозволила да баш војник види моје сузе, јер ме је то морало понизити у његовим очима. Но он је то, изгледа, схватио на свој начин, јер му се израз лица нагло измени. Саучешће се претвори у лако изненађење а затим у осмех. Светле топле искрице севнуше му из очију а поглед постаде тако чудан, да ја поново поцрвенех и окретох главу. То је било први пут да ме неко тако гледа. Осећала сам се толико нелагодно, да бих најрадије утекла далеко одатле. Али куда смем? Сви моји су ту на окЈшу, а ја не смем од њих, јер бих се изгубила. Ускоро нам дадоше знак да се пењемо у вагоне. Настаде прави јуриш. Требало је

бити исувише снажан, па се прогурати до улаза. Свако стрепи да не остане, јер се види да за све неће бити места, а идући воз полази тек око поноћи. Па ни то није сигурно. За пењање сасвим незгодно. Високо а степеница нема. Они иза нас наваљују у жељи да се пробију у прве редове. Једва се приближисмо једном фургону. Али, ваља се попети. Настаде борба леђима и лактовима. Као и увек, места ће добити они најјачи. Одједном осетих како ме неко подиже са земље. Зачас се нађох у вагону. За мном мајка и цео наш пртљаг. Душко ускочи сам и прихвати друге. Тек онда стигох да погледам ко нам је помогао. Био је то онај исти војник, који ме је малочас онако упорно посматрао. Ушао је у исти вагон и придружио нам се. Прострли смо ћебе и поседали на под, јер није било никаквих седишта. Одмах се заподео жив разговор. Благодарећи услузи коју нам је учинио, плави младић био је најсрдачније примљен у наше друштво. Душко се нарочито радовао новом сапутнику. Радознало га је испитивао о свему. За мање од пола часа сазнао је већ: да се зове Рајко, да је рођен у Шумадији, иначе београдски ђак; да је отскоро обавезник а до пре кратког времена био добровољац, да је већ учествовао у борбама и још много шта. Са своје стране, Душко му је дао сва могућна обавештења о нама, не примећујући да га овај на то наводи. Ја скоро нисам ни суделовала у разговору, јер на мене нису уопште ни обраћали пажњу. Била сам сасвим увређена, нарочито на младог војника, који је све своје речи упућивао мајци, брату, па и обема госпођама из нашег друштва, а мене баш ни да погледа. — Дозвољавате ли да седнем до вас, госпођице, ова жена ће ме угњавити својим џаковима, обрати ми се нека девојчица мога узраста. — Зашто да не, биће довољно места за нас обе, — одговорих јој што сам могла љубазније и одмах заподенух разговор с њом. Зарадовах се кад приметих лако мрштење обрва код новог познаника. После друге станице стадоше се отварати торбе и завежљаји и помаљати разна јела. Мајка се тек сад опомену да је, одузев у љутини од Душка оно што је био понео, носила сама до познаника код- којих смо преноћили, и у јутрошњој журби тамо заборавила. Г-ђа Жикић, исто тако, није раније мислила на то, но кад јој се мали унук расплака, стаде се вајкати и саветовати с ћерком, шта да чине. Млади војник понуди свој тајин, друго ништа није имао. С победничким осмехом на лицу извуче Душко из корпе пржене пилиће и потсмехну нам се: — Хоћете ли ме и сад повући за уши? Требало би да ја и Жикица све сами поједемо, а ви како знате, кад сте тако заборавни .