Општинске новине

За своју груду

845

уместо звезда гледали пожаре и туђинске рефлекторе. А како је живот уствари леп! И колика разлика ако се праве упоређења. Ја и Рајко смо се брзо спријатељили. Било ми је необично мило што ми се дала прилика да поправим утисак који је могао стећи о мојој храбрости. Кад сам испричала како смо ја и Душко трчали за гранатама по пољу, згрануо се и посаветовао сасвим озбиљно да то више не чинимо. Изложио ми је многе случајеве у којима је народ пострадао због сличне неопрезности. Говорећи о томе, узео ми је руку и једним наглим покретом принео је уснама. Погледах га изненађена. Било ми је чудно зашто он мени љуби руку. Објаснио је да то чини из поштовања према мојој храбрости. То је рекао смешећи се необично и запитао колико ми је година. Кад сам рекла да ћу кроз три месеца напунити петнаест, запрепастио се. — Држао сам да вам је бар шеснаест, рече с неким разочарењем у гласу. — Није чудо онда, што сте тако детињасти; у вашем добу игра се још луткама. Те речи ме страшно увредише. Дала бих без жаљења свој прстен од правога злата, да сам однекуд могла набавити тих петнаест месеца. Овако, заћутала сам љута и ожалошћена. Он је, међутим, ишао даље за својим мислима и изговарао их гласно, свакако и не примећујући то. — Збиља, право дерле, — мрмљао је. А мене су очи превариле. Изгледале су ми у оном тренутку тако топле и сјајне као мајско небо. Баш сам чудан! „Учинило му се да имам плаве очи", помислила сам с горчином. И би ми врло криво што су толико црне. После смо продужили пут ћутећи. Он је остао замишљен, а ја се нисам усуђивала да га погледам тим мрским црним очима. Онда нам се придружио и Душко, па су њих двојица ћеретали, заборављајући потпуно на мене. Пожурих за мајком. Она с;& већ праштала. Поздравих се и ја. Утом стигоше Душко и Рајко. Душко стаде наваљивати да се иде још мало. Мајка не пристаде, зато што су већ наилазила пуста поља, па није било згодно за враћање. Нзој се придружи и Рајко, захтевајући сасвим озбиљно да се вратимо. Још једном сам осетила како ме је увредио, иако не бих знала рећи зашто. Док су се моји опраштали с њим, ја измакох напред. Хтела сам му показати како ми није стало до његовог поздрава. — Надо, па ти се и не поздрави с Рајком, — прекори ме мајка. — Дечко нам толико услуга учинио а ти ни главе да окренеш на њега. Како је то ружно од тебе! Нисам научила да одговарам мајци, но да сам смела, рекла бих јој шта мислим о том господину, који сматра да се за озбиљне разговоре морају имати плаве очи и бар шеснаест година. И то још после оне приче о гранатама.

Ко зна кад би се завршила лекциЈЕ о мојој нетактичности, да није настало пита.г>е како да нађемо стан наших пријатеља Чеха. У брзини смо заборавили да прибележимо број и сад је требало лутати и распитивати. И овог пута Душко нас је извукао из неприлике. Свратио је у пивару и тамо потражио обавештења. Ова се идеја показала као врло добра, јер су нас одмах упутили на кућу која се налазила у близини саме пиваре. Кад се појависмо на вратима, деца заграјаше и полетеше нам усусрет. Домаћица, г-ђа Ема, већ нам је била припремила постеље, док је за њих прострла постељне ствари по поду. Било нам је непријатно што их скучавамо, али су се они толико радовали што смо примили њихов позив, да се најзад умирисмо. Пошто се цео стан састојао из два одељења, поделише собу застором на два дела. Деца су с одушевљењем примила ову промену и, свлачећи се, довикивала нас иза завесе. Ту ноћ смо спавали изванредно, не презајући од граната, први пут после толико времена. Сутрадан се дигосмо сасвим освежени. — Надице, хоцес да ми направис лутку? — пресрете ме моја љубимица Мила, најмлађа од све деце чика Бенешеве (тако се звао наш домаћин). Пристала сам одмах и од разнобојних крпица направила јој тако лепу лутку, да је све играла о драдости. Још кад сам, помоћу неке црвене хартије, додала мало руменила на образе и извезла очи и обрве црним концем, морала је одмах отрчати у комшилук да се похвали другарицама. Доцније ме салетеше и њена три братића да се играм с њима, те сам употребила сву своју умешност да их све забавим. Г-ђа Ема била је врло задовољна што се најзад нашао неко да јој олакша бригу око деце, јер, заиста, није било лако посвршавати толике домаће послове поред четворо несташака. Овако, остало јој је довољно времена да стигне с ручком и да с мајком на миру поразогвара о свему. По подне се пријависмо властима. Понудише нам бесплатну листу за хлеб, као и осталим избеглицама. Одбили смо, јер нам још није толико било потребно. Затим ја свратих час код Зоре, која је становала недалеко од нас. Обрадовала ми се од свег срца. Била је сама код куће; њени су изишли да погоде нека кола. Одлучили су да рано изјутра крену за Варварин код неких рођака. Срећа што сам случајно навратила, иначе се не бисмо више виделе све до повратка. Поразговарасмо још једном о свему и обећасмо да нећемо једна другу заборавити. Измењасмо адресе београдских станова и растасмо се искрено ожалошћене. (Наставиће се) Драшца Лазовић