Општинске новине

Прилози за историју Београда

Из београдске прошлости

ПРИЛОГ ЗА ИСТОРИЈУ ПОЖАРНЕ КОМАНДЕ У старом Београду почело се мислити на набавку пожарних справа 1857. Пожари су били чести, а пошто су куће биле махом трошне дрвенаре, опасност је била велика. Те слабе и 'дрвене куће биле су махом сиротињске и није био редак случај да је после неког већег пожара породица остајала на улици без игде ичега. Старање о сузбијању пожара у Београду постојало је и много рације пре 1857. Наредбом од 25 фебруара 1834, бр. 635 кнез Милош је наредио брату Јеврему, губернатору Београда: „Да се нико не усуди у вароши београдској барута у већем количеству у дућану држати и да се код Батал џамије избере безопасно место где ће у повећаном количеству држати барут они који право на то имаду, а у вароши да се само на неколико места могу фишеци продавати и то у тако малом количеству да у догађају пожара не могу на приметну штету бити. Притом да дућани буду споља означени једним одредним знаком, по ком би сваки знати могао да се у њима фишеци продају." Следеће године, 5 јануара 1835, објављено је у „Српским новинама": „Суд народни србски написао је Уредбу за гашење пожара у варошима нашим, у 17 чланова, и распопослао ју је с потписом попечитеља внутрени дела Ђорђа Протића свима великим сердарима печатану с препоруком да настоје да се Уредба ова свуд по Сербији обнародује и надбљудава". Ова Уредба, као што се види, имала је општи карактер. Односила се је на целу земљу. Текст њен досад још није пронађен. У броју од 21-111-1857 Световид је писао: „И пређашње недеље нашла је полиција у једној кући утурене сламе и кучине које су запаљене биле, али се угасиле. Кућа је та на Варош капији унутра, где су куће дрвенаре све једне до друге начичкане. Ово је ваљда побудило општину да се сети и постара набавити справе за гашење пожара." Даље каже како општина нема новаца, па је за набавку справа тражила 5000 форината зајма од државе, с тим да врати за осам година без интереса. Те године је постојао један шмрк у Дво-

ру. Употребљен је био приликом гашења пожара на једном „правителственом зданију, али су невеште руке тај шмрк поквариле." Не зна се да ли је општина добила тражени зајам, али се зна да је 1861 имала један мањи шмрк, за гашење пожара у згради, и један већи за гашење пожара споља. „Световид" је опширно описао пожар на згради Томе Поповића, трг. у Главној чаршији. То је било 21 марта 1861. Одмах су дошли: управник вароши Барловац и командир жандармерије Мита Брка са жандармима. „Одма се у недостатку коња донесу на рукама шмркови, како мали за унутрашње гашење, тако и велики за спољње." Оскудица у води била је велика, јер није имао ко да довуче саке „са главних места, почем су сакаџије са својим обиталиштем далеко." Саке су се налазиле пред старом Управом вароши на бив. Великој пијаци. Обично је било три реда сака у укупном броју до 150. Саке су биле својина Општине, Еснафа и приватних лица. Сваки еснаф имао је по неколико сака и морао се је старати да увек буду напуњене водом. Сакаџије су били дужни да, чим се пожар објави, дођу са коњима, упрегну их у саке и иду на место пожара. Међутим, то је било врло често непрактично. На сакаџије се је морало дуго чекати ,и док су они стигли, пожар је све уништио. Зато је општина хтела да из зајма у 5.000 форината купи 12 пари коња који би вукли шмркове, а по потреби н саке. Решење о томе донето је на седници одборској од 24-11-1861. Од тог зајма требало је да се један део утроши на оправку калдрме. Хроничар из оног времена пише: „Да је на Великој пијаци силно блато, које се разноси и у (околне сокаке кад је кишно и зимње доба.' Пошто у оно време није било пожарника, то су на гашењу пожара највише радили жандарми. Приликом поменутог пожара, они су једини, како „Световид" каже, целу ствар спасли. Они су улетали у ватру и износили еспап, а двојици поднаредника изгорели су мундири и капе. Ради тога су били и писмено похваљени. У допису се нарочито истиче како су „жандарми били учтиви и пристојни у опомињању публике да не прилази еспапу који су они чували." Интересантна је једна наредба Управе вароши Београда од 5 октобра 1861 „да нико