Општинске новине

Пре двадесет година

Деветог октобра (по новом календару) 1915 године), у 4 часа по подне ушле су аустроугарске и немачке трупе, под командом маршала Макензена, у гранатама разрушени Београд газећи преко осам хиљада лешева у неравној борби хбабро палих бранилаца Београда. Ова друга окупација Београда у светском рату трајала је нешто више од три године, све до 1 новембра 1918 године. За све то време, уместо српске, на кубетима Старог и Новог двора вила се црно-жута застава Аустро-Угарске Монархије, а испред дворских капија кочоперно су се прсили ћесарови војници. Са болом у души, горчином у срцу и несаломљивом вером у ослобођење, Ееогра"ђани су, — махом жене, деца и изнемогли старци, погнутих глава пролазили поред мрских освајача. Злогласни управник града Београда под окупацијом, Витман, претстављао је страх и трепет и за малу децу. Он је Београђане слао на вешала и, у најсрећнијем случају, у интернацију у логоре: Хајнрихсгрин, Нађмеђер, Ашах, Болдогасош, Нежидер, Браунау итд., — одакле се тешко враћало у родни крај. За најмању грешку, по Витмановој наредби, следовале су сврепе казне. И дете, на улици у пролазу поред њега, морало је скидати капу и стати у крај док он не прође. Иначе, његов ударац „научио би сваког памети". јер таква „дрскост" према „хер Витману" квалификовала се као непокорност према двојној Монархији. Београђанке, старе и младе, нису такође биле поштеђене од његових бруталности. Ако су ухваћене у „шверцу" животних намирница, махом пројиног брашна, Витман им је досуђивао казне: шишање косе

до главе и батинање. Мали број честитих окупаторских официра стидео се Витманових поступака према слабом и незаштићеном становништву. Поред многобројних душевних и физичких мучења убрзо је наступила и велика патња од глади. Нарочито су патила мала деца. Ову је глад добро осетила недавно преминула књижевница Селена Дукић, која је под окупацијом ишла у први разред гимназије, и у својој првој песмици, која тако лепо илуструје дечју душу, певала је: ,,И нама је мама, Поред свеће лојане, Умесила слатке Колачиће пројане"... Беогргђ-нке су својој деци морале месити проју кришом, ноћу, „поред свеће лојане", а деца су је, изгладнела, јела у сласт као најслађе колаче. * Под таквим околностима Београђани су 26 октобра 1918 године, први пут после три године, чули из даљине, тамо негде од Багрдана, потмулу грмљавину топова. Нешто за њих ново и необично; нешто што је уливало у душе и страх и наду... Слутњу да је окупацији и патњама дошао крај. И, збиља, кроз Београд се муњевитом брзином, од уха до уха, пронесе радосна вест: — Долазе наши!