Општинске новине

850

Београдске општинске новине

Аустро-Мађари су крили отступање своје војске и пораз на Солунском фронту. Пред Београђанима су се држали доста мирно и прибрано. А на питање кога мало куражнијег или наивнијег радозналаца „Шта то тутњи?", одговарали би немарно: — Ништа! То наши на брду врше ибунге! (Маневре). Али, дуго се није могло крити. * Већ у ноћи између 27 и 28 октобра 1918 године, аустријска ,,Крајс-команда" издала је строгу наредбу: да се ниједан ,,цивил" после 7 часова увече не сме затећи на улици. Војнополицијска стража на улицама те ноћи била је удвостручена. Чак су и неки Срби, који су били у општинској служби као пандури, добили уместо оружја неке дугачке мотке, са којима су послати у мрачне улице на периферији, да чувају стражу. Ова предострожност учињена је због тога, да Београђани не би могли видети отступање аустро-угарске војске, које је кроз Београд, са много опрезности, вршено ноћу. Па ипак се то још прве ноћи сазнало. јер је ову њихову тајну одало бучно тандркање точкова тешке артилерије и вика и псовка војника, који су отступали београдским улицама ка понтонском мосту на Сави. Овај мост налазио се испод хотела .,Бристол". Преко реке мост је био направљен од шлепова, на које су намештене даске, а од леве обале Саве код Београда па све до железничке станице у Земуну. поеко земунског поља, били су ударени стубови, на њима намештене даеке, и тако направљен мост око три километра дугачак. ј Те ноћи настрадала је и једна група мало одважни^их Београђана, који су се затекли у „Гранд хотелу", згради у котој се налазио ка^није ,,Винеобанк феоаш". У „Гранд хотелу" је за воеме окупације био „комооџијски главни штаб" из кога су се по Београду разносиле вести о успесима наше војске. Од некога обавештени, Аустоијанци су ноћу 27 октобра упали у „Гранд хотел", и ту похватали све чланове „штаба" и отеоали их на савску обалу, где су пуне тои ноћи морали да носе теоете и помажу аустоо-угапско! војсци око пребацивања ствари преко Саве. * При отступању непријатељ је из унутрашњости Срби|е гонио читава крда говеда и коња, а комора је била препуна разних опљачканих ствари, нарочито ћилима и посуђа од бакра. Повлачење во^ске вршено је само ноћу, а ујутру је изгледало као да ничега новог нема. # Следећег дана, 28 октобра. Београд је кеочекивано добио други изглед. Нигде на улици није се могао видети нитедан ратни заообљеник, иако је тада, поред малог броја Руса, у

Београду било преко хиљаду италијанских заробљених војника, које су Аустријанци били дотерали овамо на рад. Сазнавши да ће у Београд за који дан ући српска војска, италијански ратни заробљеници посакривали су се по подрумима и таванима српских кућа, да ту, сакривени, сачекају своје ослобођење. Са пуно материнске и сестринске љубави Београђанке су их пуна три дана криле и храниле. Многи од ових италијанских ратних заробљеника заклињали су се да ову доброту никад неће заборавити. Скоро су сви научили прилично добро српски. Београђани и ратни заробљеници су се осећали као браћа. • I ! , . , , , ■■ • - ■ . Београђанке су у закључаним собама, кришом иза спуштених завеса, преко целе ноћи, покрај лојаних свећа, цепале своје хаљине и чаршаве, и од њих састављале и шиле српске црвено-плаво-беле заставе, да оките своје домове кад српска војска уђе у Београд.

У ноћи између 31 октобра и 1 новембра 1918 год. небо над Београдом заруменило се пламеном од пожара. Горео је велики дрвени мост, дугачак око три километра, који је ! преко земунског поља пуне три године спајао Београд са Земуном. Преко тога моста прешло 1 *е преко 100.000 заробљених и интернираних Срба и Српкиња, од којих се из заробљеничких логора једва половина вратила кући. Овај мост Аустри1анци су полили бензином и запалили. Београђ^не је овај пожар необично обрадовао, јер је личио на величанствену илуминацију уочи какве велике народне светковине. А радовали су се и због тога што је овај пожар био знак, да се Аустријанци више никад овамо неће вратити.

Ноћ између 31 октобоа и 1 Новембра 1918 год. била је за Београђане ноћ нестрпљења. Нико од њих ту ноћ није поовео у постељи, али је ретко ко смео изаћи на улицу. Тек ујутро, кад је забелео дан, мало куражнији провиривали су кроз капије, па тек кад су се уверили да напољу нема аустријских полицајаца, изишли су на улицу. Н [ а улицама су се за тили час образовале групице радозналих. Ове су групе већином сачињавали жене, деца и старци, и тек по који одраслити мушкарац, који је успео да се сакрије. А било је и таквих који су се крили по таванима и шупама по две и више година, и за све то време нису излазили на улицу. Најпре само напонекима, акасније на свима кућама залепршале су се српске заставе. Оне