Општинске новине

Београд /е ослобођен Ј нов ембра 1918.

851

су биле сашивене од материја свих врста. На некима је бела боја била од чаршава, плава од штофа, а црвена од порхета, Од чега је ко имао, од тога је и шио. * Јутро 1 новембра 1918 год. било је магловито, али већ око 9 часова дан :је био ведар и пун сунца. Иако је већ увелико била јесен, напољу је било топло и пријатно. Целим Београдом завладало је празнично расположење. Тајанствени мир, када се очекивало нешто велико. Наједном ову тајанствену, празничну тишину нарушиле су страховите експлозије. На многим кућама попрскали су прозори. Инстинктивно, иако нису знали шта се руши, Београ.ђани у један глас повикаше: — Оде мост! — То Швабе пале прангије да свечано дочекају нашу војску! — у шали неко добаци. Велики гвоздени железнички мост на Сави бачен је у ваздух тачно у 13.10 часова 1 новембра 1918 године. Гад је већ свима било јасно да је и последњи непријатељски војник напустио Београд. * После рушења моста, многи су слободно отрчали на Велики Калимегдан. Са Калимегданске терасе лепо су се видели непријатељски војници како у трку, поред земунске жељезничке пруге, беже преко земунског поља ка Земуну. Одмах затим почеле су да се разлежу снажне детонације. То је минама рушена жељезничка пруга с оне стране Саве. (Пруга на београдској жељезничкој станици бачена је у ваздух истог дана ујутру). * Паклене експлозије и рушење мостова и пруга као да су у Београђане унели још већу раздраганост. — Нека руше, нека пале и нека носе све, само нека их ђаво носи далеко од нас! — говорили су раздрагано. Наједном читава она гомила људи са Калимегдана окрете се и потрча у Кнез Михаилову улицу. Неко је био викнуо: — Ето српске војске! — Живела српска војска! Живели наши ослободиоци! — захорило се из хиљаде грла одушевљених Београђана, који су од радости почели да скачу и бацају капе у вис. Ова радост убрзо је престала, јер се показало да су „српски војници" три београдска дечака у униформи српских војника састављеној на брзу руку. Они су пошли из Београда у сусрет српској војсци на Торлак,

па су одатле потрчали у Београд да први најаве њен долазак. И ове дечаке Београђани су одушевљено дочекали и дали им поклоне. * После прве вести о доласку српске војске Београђани су потрчали ка „Славији", да тамо дочекају и поздраве своје ослободиоце. Тамо се зачас окупила огромна маса света. Засебну групу пред хотелом „Славија" сачињавало је око хиљаду италијанских ратних заробљеника, који су на двема дугачким моткама носили српску и италијанску заставу, кличући на српском: „Живела Србија!" и на италијанском: „Евива Италиа!" Радост ослобођених италијанских војника била је исто толика као и радост ослобођених Београђана. Настало је опште грљење и љубљење. * Жене које су на „Славију" дошле да дочекају српску војску носиле су у рукама хлеб, тегле са слатким и бокале са водом. Шта је ко имао у кући понео је са собом да почасти и дарује своје ослободиоце. Пешкири од српског платна, који су сакривани од непријатеља, наједном су повађени из сандука, да би били поклоњени српским војницима. Цвеће из београдских баштица, у колико га је било, све је покидано. Од њега су прављени букети и плетени венци за српску војску. За оне који поробљенима доносе слободу. * Врхунац одушевљења, које се пером описати не може, настало је око 10 часова. Одозго, од „Звездаре", улицом која се сада зове Булевар Ослобођења, појавили су се први ослободиоци, коњаници на коњима искићени цвећем и зеленилом. То је био ескадрон коњице Дунавске дивизије, на челу са коњичким потпоручником г. Иваном Живаљевићем. На коњима, који су ишли лаганим ходом, јахали су снажни српски коњаници препланулих лица у жућкастим униформама са шлемовима на главама. Сабље су им стајале у канијама, које су висиле низ коњске сапи. На свакоме коњу око врата био је по један венац, а преко рамена коњаника висили су пешкири и сељачке чарапе, које су им успут поклањали сељаци из околних села. На тргу „Славија" коњаници су морали да се зауставе, јер им је огромна маса света препречила пут. Неки од коњаника били су принуђени да сјашу и да се грле и љубе са грађанима. Сузе радоснице текле су низ лица и ослобођених и ослободилаца. Они који нису