Општинске новине

Књижевни додатак:

За с&<цу> — Зописи■ п^&шлии уаиа (Наставак) Код куће су деца већ била нестрпљива због мога изостанка и непрестано истрчавала пред капију, изгледајући ме. Кад се појавих иза угла, полетеше ми усусрет и за мало сви не попадасмо, колико су се отимали о мене. Било је то старо пријатељство, још из Београда, сад само обновљено и појачано. Увек су се боље слагали са мном него с Душком, јер је он био напрасит, а ја стрпљиво слушала све жалбе и изравнавала ситне зађевице. ' I Упадосмо сви заједно у собу с највећом галамом. Настаде претурање по креветима, гађање јастуцима, цика, урнебес. Ја сам, као и увек, предњачила. — О, побогу, има ли још гдегод овако непослушне девојчице! — узвикну мајка ширећи руке немоћно. — Само док спава мир је у кући, иначе да се излуди од буке. — Не може се човек љутити на њу, па она је право дете, — смејала се г-ђа Ема, милујући ме по коси. Ове речи учинише више но све претње мајчине. Уозбиљих се одједном, јер ми се није допадало да ме сматрају за дете. Осванула је недеља. Дан изванредан, топао и сунчан као летњи. Око десет изиђосмо да прошетамо и боље разгледамо варош. Одмах нам је пало у очи да свуда влада примерна чистоћа и поред множине коморџиских кола и веома увећаног промета. Шетајући главном улицом наиђосмо на лепу јагодинску цркву. Мало повучена, као да се клони вреве и журбе која влада свуда около, у осунчаној порти, стајала је лепо срезана, тиха и свечана. Свратисмо унутра. Било је дупке пуно. Народ је тражио утехе у молитви а мноштво свећа, упаљених за победу српске војске, нихало је свој лелујави пламен, одблескујући по зидовима и поплочаном поду. Припалисмо и ми свеће, помолисмо се и кретосмо даље, уступајући место другима. На излазу сретосмо неке познанике, Земунце. Кад су наши прешли у Земун, сви Срби, Земунци, дочекали су их одушевљено, а кад су отступили, нису ни они смели сачекати по-

вратак Аустријанаца, већ су с нашом војском дошли у Београд. Људи су одмах ступили у ред добровољаца, а жене и децу оставили да деле нашу судбину до краја. Сад се и они повлаче с нама и стрепе од непријатељске силе. Дивила сам се тим људима који су из патриотизма оставили домове и сву своју тековину и прешли онамо где их је срце вукло. Били су богати а сад трпе као и ми сви. Једва имају на шта да легну, а од средстава тек толико, да прехране децу. Нисмо могли одбити гостољубиви позив, да свратимо мало и до њих. Ту се претресале старе успомене и подгревале наде да се што скорије вратимо као победници. — Само да не одем кући оборене главе, па да ми се Швабе свете, — уздахнула је тетка Јулка, мајкина школска другарица. — Не брини за то, — шалила се њена ујна, већ стара госпођа. — Ако дође до тога да се без наших враћамо, неће нам главе оставити. Тако смо све ствари претресали с лаким хумором, који нам није дао да клонемо. Сву наду смо полагали у отсудну битку код Багрдана. Тога дана били смо позвати на ручак од стране наших домаћина, Бенешевих. Кад стигосмо кући већ је било постављено и само се још чекало на наш долазак, па да се седа за сто. Било је и друштва. Неколико младића, Чеха, расправљало је с домаћином о политици. Ручак је протекао у веома пријатном расположењу и ја сам била нарочито задовољна. Сад ме нико није запостављао, чак сам, у неку руку, била центар друштва. Како сам имала доста добар глас, сви су ме непрестано молили да певам. Природно је, да су песме биле увек патриотског карактера. Млади Чеси сасвим озбиљно су се занимали са мном, називајући ме увек „госпођицом", што ми се нарочито свиђало. У мислима сам се светила Рајку који ме је сматрао за дериште, неспособно за озбиљне разговоре.