Општинске новине
14
За своју груду.
981
Не знам да ли заиста постоји сугестија, но, мора бити, да је има, јер осетих одједном снај тако познати поглед, иако сам била леђима окренута вратима. Освртох се и на своје највеће изненађење спазих Рајка. Стајао је на прагу и смешећи се салутирао. Изгледао је необично мио у том ставу. Сви се обрадоваше новом госту, а нарочито Душко. Одмах се направи и за њега место за столом и уз чашу вина продужи разговор, жив и течан 1 , о великим догађајима који су били на дневном реду. С десне страјие седео ми је инжењер јанез, а с леве Рајко, који је то место готово преотео од другог Чеха. Док је он објашњавао нешто осталима, ја продужих започети разговор с инжењером. Симпатични Чех причао ми је о стварима које ме ни најмање нису занимале, али сам га ја тако пажљиво слушала, да би се свако заклео да за мене не постоји ништа привлачније, него да сазнам како се меша бетон и колико је времена потребно док се та смеша стегне. Неколико пута сам се, чак, и насмејала на неке његове примедбе, иако без неког нарочитог разлога. Одмах сам осетила, и не гледајући тамо, срдити поглед Рајков. Но како ми је инат у крви, продужила сам још живљи разговор с Чехом. Кад се друштво нешто заговорило, окрете се Рајко нагло к мени и, погледавши ме љутито, рече француским језиком: — Ви сте, заиста, право неваљало дерле! Овог пута ми је прекипело. Одговорила сам му на истом језнку, можда нешто мање правилном: — Уопште нисам „дерле", иако немам још шеснаест година, а још мање сам „неваљало дерле", како ви мислите, можда зато што немам плаве очи. Ја никад не бих смела ни помислити да говорим овакве ствари да је још неко из Друштва говорио француски, овако, могли смо се свађати до миле воље. Погледао ме је с чуђењем, као да ништа не схвата, па онда упита збуњен: — О каквим то плавим очима говорите? Баш ништа не разумем. — Није м:и стало до тога, хоћете ли разумети или не, само не дозвољавам да ме називате „неваљалим дерлетом". Јесте ли чули? — Ту сам мало јаче подигла глас, тако да мајка скрену пажњу на нас. Сасвим љубазно обрати се она мом саговорнику: — Нисам знала, Рајко, да и ви говорите француски, а баш се радујем што се Нади пружила прилика да бар мало конверзира. Разумљиво је, да није ни слутила какве је природе била наша „конверзација". Кад смо се после неколико часова растали ,били смо опет бесни једно на друго. Из тог разлога ми је, вероватно, и стегао онако дивљачки руку приликом поздрављања. Како је остајао неколико дана службеним по-
слом у Јагодини, то су га позвали да опет дође, што је он радо обећао. У понедељак смо почели сами кувати. Ме не су испратили с корпом на пијацу, која се налазила сасвим близу куће. Успут сам сретала Београђанке, тако лепо одевене да се ни по чему не би могло рећи да су избеглице. И мени би жао неких хаљина које нисам могла понети. Кад смо бежали испред граната, нисам ни слутила да ћу туговати и због оваквих ситница. Ружно је то од мене, знам, али зашто да сви буду боље обучени него ја? Обиђох целу пијацу и накуповах свега што су ми рекли. Већ поумих да кренем кући, кад иза себе чух познат глас. Измакох мало и погледах искоса. Био је Рајко. Разговарао је живо, на само њему својствен начин, с неком госпођицом, витком и веома лепом. Аха! Тако ли он зна? А мени синоћ пребацује и назива ме којекаквим именима због обичног разговора за столом, пред толиким друштвом. Онако разочарана, упутих се кући. Нисам прешла ни десетак метара, кад осетих како ме неко ухвати за руку. Знала сам ко је, али баш зато истргох љутито руку из његове. — Јесам ли Вас уплашио, девојчице, упита умиљато. Непоправим. Опет ме назива девојчицом, што ће рећи „дерлетом" само у уљуднијем облику. — Ни мало се нисам уплашила, — рекох пркосно. — Верујем, верујем, само сам помислио тако пошто сте мало променили боју. Била сам очајна, јер је то било истина и због тога понова „промених боју". — Зашто сте љути на мене, мила? — Не зовем се Мила, већ Нада, — поправих га, — а на Вас нисам љута. — Хоћу да Вам верујем на реч, али ми^ у знак помирења, дозволите да Вам помогнем носити све то, — умиљавао се он. Не могох се више љутити, јер ми беше смешан с оним понизним изразом на лицу. Великодушно му дозволих да понесе корпу. Код куће сам помогла мало мајци око ручка, а кад би готово ,пођосмо сви да мало прошетамо до станице. Остајао нам је још читав сат до подне. Са мном је пошла и мала Мила, носећи у наручју своју лутку, чији су образи већ били сасвим умазани од многих пољубаца. Дечаци су још од јутра дреждали на станици, очекујући возове с новим избеглицама. — Ко ти је направио тако лепу лутку, Мила? — упита Рајко. Мила поносито погледа у оно рашчупано чудовиште и рече задовољно: — Моја Надица павила. Има и нос и ута и фе.