Општинске новине

982

Београдске општинске новине

Он ме само погледа и насмеши се значајно. Била сам бесна на цео свет у том тренутку. Знала сам да ће ми се првом приликом потсмехнути због тога. — А ви данас уопште не говорите француски? — примети мајка после дужег разговора. — Истина је, ми то чинимо само у изузетним приликама, — одврати враголасто Рајко. Свакако сам опет поцрвенела, јер ми рече француски, пецкајући ме: — Топао дан, данас, зар не? — Не налазим, заинатих се. — Ето. Опет се Ви љутите, а ја говорим чисту истину. На пример, мени се све чини да смо у мају. Или не. О вама би се пре могло рећи да сте у априлу. Мај тек има да дође, је ли тако? — Ви говорите у загонеткама које ја не умем да решавам. — Објаснићу вам. Мислио сам на мај онако, симболично, на оно што он оличава, разумете ли сад? Не разумем. — Ето, и она се љути кад јој се каже да је... Нисам му дозволила да изговори ту мрску реч, већ рекох да потпуно разумем, само нисам хтела признати. Мислим да сам тим само погоршала ствар, јер ми је рекао прекорног — Зар да код Вас наиђем на претварање Надо ? Сасвим очајна прекидох „конверзацију". Било му је, можда-, жао што ме је наједио, јер додаде како ће радије веровати да га нисам разумела. Не хтедох се више препирати с шим и зато окретох да разговарам с Душком и малом Милом. У подне се нађосмо баш испред пиваре, која је више личила на какав замак у боровима, него на оно што је у ствари била. Маса радника је излазила, закрчивши све излазе, а одатле се разливала, као многокрака река, по свим околним улицама. Застали смо и радознало посматрали све док се и последњи не изгубише испред наших очију, а тада пођосмо и сами на ручак. Мајка позва и Рајка, али се он извини, рекавши да је заказао неки састанак за подне. Сетих се оне девојке с којом је јутрос разговарао и по други пут осетих како се нешто, налик на огорчење, покрете у мени. Растали смо се сасвим хладно. По ручку пођосмо да разгледамо околину. Г-ђа Ема предложи нам да идемо у брда, где су се налазили виногради. Прихватили смо радо, јер је време било особито пријатно. Сва три синчића Бенешевих трчкарала су пред нама, вукући стару ћебад, а Душко, који је увек мислио на јело, напунио је малу котарицу колачима, преосталим од ручка и грабио журно за њима. Дан је био пун сунца и презасићен мирисом грожђа и слатка вина. Већ

је недеља дана откако су почеле бербе. Висока жива ограда, којом су омеђени виногради, наднела се над уеки колски пут, те се чини као пријатан зелени тунел. Преко ограде допиру до нас гласови берачица, али без уобичајене песме и весеља. Нема свирача да потстакну на песму и смех, нити момака да разбукте младалачке жеље. Само грожђа има као и увек. Можда чак и више но обично. А од тога грожђа биће већ старо, јако вино. кад се овај страшни рат заврши. Заустависмо се код улаза у један виноград и загледасмо унутра. Више младих жена и девојака пунило је журно своје котарице, чију је садржину 'непрестано гутала велика преса за грожђе. Леп, снажан момак окретао је ручицу пресе без икаква напора, а иза сваког окрета точио је танак, широк млаз вина у велике дрвене судове. Чудило нас је што видимо тако здравог и снажног младића код куће, но, помислисмо да је измолио од старешина дан-два док се обави берба. И он је нас, изгледа, опазио, јер ено где оставља посао и полази право к нама. Сад тек видесмо да, сиромах, нема десне стопале, но то му није сметало да се врло хитро креће. Занима ли вас берба? упита љубазно. — Ох, и те како, — одговорих ја предухитривши све. Ми смо Београђани, избеглице, и немамо често прилике да видимо тако привлачне ствари. — Е, кад сте гости, морате бар мало навратити да видите како изгледа берба код нас, замоли простосрдачно. Изненади нас толика љубазност и ми, захваливши, примисмо позив. Отворио нам је ,вратнице и довикнуо једној од берачица: — Мајко, ево нам гостију! — Ако, сине, ако, — доброћудно се одазвала старија, но још држећа жена, отурајући котарицу и хитајући нам у сусрет. — Баш се радујем што свратисте, — рече осмехујући се, — да нам берба не прође сасвИм без гостију. — Затим, загледавши нас боље, примети: — Ви, сигурно, нисте одавде? — Не, ми смо Београђани и отскора смо овде, — одговори јој мајка. — Пошто се срдачно поздравила са свима, позвала је мајку и г-ђу Бенеш да обиђу виноград, а пред нас ставила пуну корпу грожђа, рекавши нам: — Бирајте, децо, оно што се вама допада, а можете брати и с лозе, ако хоћете. Деца прионуше одмах на посао, а ни Душко се није дао дуго молити. Пришла сам берачицама и радознало посматрала како хитро отсецају румене и златне гроздове, пунећи њима своје котарице. Једна лепа црноока девојка издвоји се од њих и одабравши неколико најлепших гроздова, понуди их мени.