Општинске новине

14 *

За своју груду.

983

— Тако, Смиљо, учи се да будеш домаћица, — дирну је младић. Она мало порумене и припрети му прстом, смешећи се. — Штета само што не потукосмо Швабу досад, — обрати се мени. — Берба нам је богата, као ретко кад, али и туробнија него икад. Нема куће која није испратила у рат кога од својих, па се стрепи за њега и дан и ноћ. — А имате ли и ви кога у војсци? упитах. — Имам брата, годину дана млађег од себе, — одговори с тугом. Замисли се неколико тренутака па продужи: — Да је среће, био бих и ја сад с њим, Али куд сам пристао без ноге? И да је бар изгубих у рату, него у игри и лудорији. Испричао ми је затим, како се, још као дечак, ученик шестог разреда гимназије, опкладио с друговима да ће скочити с кућног крова, што је у неразмишљености и учинио. Резултат је био: преломљена кост и доцније, због инфекције, отсечена стопала. После те несреће није хтео више у школу, јер се није могао помирити с мишљу да се такав врати међу другове. Остао је код куће и одао се пољопривреди. Ипак, младост је чинила своје. Летос је испросио девојку, ону гаравушу која ме је послужила грожђем, и чекао само да се брат врати из војске, па да праве сватове. За брата ми је рекао да је тек завршио Учитељску школу и одмах ступио у војску. Утом стиже и мајка са г-ђом Бенеш, док се младићева мати негде задржала. Било је већ вре.ме да идемо кући и ми се стадосмо праштати с овим симпатичним светом. Допаде и домаћица, носећи пуну котарицу грожђа, које је досад одабирала. Замолила нас је да то понесемо као успомену на њину бербу. Били смо дирнути толиком пажњом од стране непознатих људи и заблагодарили им од свег срца. Морали смо обећати да ћемо их још који пут посетити. Растали смо се у најпријатнијем расположењу, испраћени од свију чак до пута. Већ је падао мрак кад стигосмо кући. На клупи, под прозором, седео је инжењер с којим смо се у недељу упознали, и, како изгледа, чекао нас. Кад чу да смо били у брдима, стаде се вајкати што није знао да и он пође с нама. Можда није лепо, но ја сам помислила да је боље што није пошао, иначе бих била принуђена да опет слушам бескрајне приче о бетону. Колико је пријатније свађати се с Рајком! Збиља, већ ми је дуго време без њега. Хоће ли сутра доћи? Али он не дође ни сутрадан ни прекосутра. Тек трећег дана сретох га на улици. То по подне била сам сама. Мајка, Душко и сви Бенешеви отишли су у пивару да виде како се справља пиво. Душко већ никако није

ни излазио одонуд. Још у подне однео је ручак чика Јоси и ручао тамо, заједнно с њим, јер овај није имао времена да оставља посао, пошто се журно завршавало паковање боца. Корачала сам полако пешчаним тротоаром према станици. Однекуд ми дође на ум прекинуто школовање. Помислих како још нисам завршила ни четврти разред гимназије, а кад се школе понова отворе бићу, можда, већ одрасла девојка. Замислих зачас како бих изгледала с „пунђом'" (свака девојка неизоставно је морала имати „пунђу" )и књигама, па ми то дође толико смешно, да умало не прснух у гласан смех. — Како сте данас расположени, — ослови ме Рајко и стаде пред мене, као да је ијз земље изникао. Одмах затим се осврте, па видевши да сам сама упита зачуђено: — А шта је с вашима, зар су остали код куће? Рекох му где су. — Онда, шта тражите ви сами на улици? — упита строго. Изненади ме тон и ја се збуних. Он опази да ми је непријатно и узе ме за руку као дете. После је неиспушташе и, што сам се више отимала, све јаче ме стезаше. — Е, сад ћете лепо кући, и, молим вас, да се не браните, иначе, казаћу мами да сте без дозволе изишли да шетате. Планух: — Шта сам учинила да ме тужите? Пошла сам на станицу да видим хоће ли ко од познатих стићи, а мајка ми то не брани. Јуче ме је и сама послала. — Видео сам вас, — рече. — Али, видео сам још нешто. — А то је? — То је да сте разговарали с неким младићем више од пола часа, смејали се с њим, и, на крају, да вас је он отпратио. Тако већ два дана. Зато нисам хтео ни да дођем, иако сам толико желео да видим Душка. — Шта ли све овај Рајко неће замислити, Боже мој! прође ми кроз главу и ја се засмејах весело. На то се он одједном промени и пребледе. Не обзирући се да ли ће ко видети, трже ме бесно за руку и кроз стиснуте зубе процеди: — Змијо једна! Уплашио ме је тај покрет, а још више израз његовог лица. — Шта вам је? — промуцах запрепашћена. — Зашто вичете на мене? Шта сам вам учинила? — Не дам те никоме, разумеш ли? Убићу свакога ко ти се приближи. Сад знаш, дерле неваљало! То више није глас нежног младића, већ сурови крик човека. Отргох се од њега и скоро трчећи окретох натраг. У два корака створио се поред мене.