Општинске новине

984

Београдске општинске новине

Сад више није било ни трага малопређашње суровости. — Опростите ми, мила, и не љутите се на мене, — молио је. — Још сте исувише млади да ме можете разумети. Доцније, кад ја не будем више овде, схватићете шта ме је нагнало да с вама, милом девојчицом, овако поступам. Ћутала сам као заливена, бојећи се да га опет не доведем у јарост неком непромишљеном речју. Само да ми је да се овог пута извучем, а већ доцније ћу добро пазити да се никако не сретнем насамо с њим. Отпратио ме је до куће, иако више нисмо ни речи проговорили. Моји се још нису били вратили. Спопаде ме неки луди страх од њега. Већ хтедох да изиђем из собе, кад ме он понова узе за руке и стаде молити да се не љутим више. Употребљавао је притом такве речи и називао ме таквим именима, да ми се мутило у глави. Ја нисам ништа одговарала, не зато што бих била љута, већ што сам се повијала под необичним утисцима. Тек кад ми је рекао да га више никад нећу видети ако не добије опроштај од мене, и да ће, можда, погинути жалећи што ме је увредио, ја узвикнух престрављено и — пољубих му руку коју је држао на моме рамену. Немогућно је замислити бржи прелаз из очајања у радостГ Необично узбуђен загледао ми се у очи за један тренутак; после се измакао и сео с друге стране стола, тако да нас је он раздвајао, привукао обе моје руке к себи и љубио их дуго, дуго. Прво одвојено, прст по прст, затим обе заједно. Најзад је подигао разведрено лице и упитао ме тихо: — Мила, хоћеш ли ме чекати док се вратим? — Хоћу, сигурно ћу чекати, — одговорила сам брзо, премда ми је било чудно зашто ме то пита. — И нећеш више ићи на станицу и разговарати с младићима, је ли? — Нисам ја никад ишла некуда зато да бих разговарала с млаДићима, па нећу ни одсад, — рекох увређено. Макнуо је нестрпљиво раменима, али му ја не дадох да продужи, већ додадох: — А тај „младић'" што сам с њим говорила, кум ми је и има већ троје деце. — Говориш ли истину? упитао је живо, а израз кајања јавио му се на лицу. — Ја никад не лажем, — одговорих убедљиво, — а ако Вас толико занима, питајте Душка или мајку. Одједном као да нека нова мисао потисну све досадашње. Колебајући се мало, упита ме развлачећи речи: — Рекосте сад, да никад не — како да кажем — да никад не говорите оно што није А оно о мају, јесте ли разумели?

— Не! — признадох. — Мила, добра девојчице! Колико Вас волим! Пољубио бих вас и поред свег Вашег опирања, али... немам права на то. Ето шта сам хтео рећи: Ваш мај још није дошао. Разумете ли сад? — Сасвим добро разумем. Немам још шеснаест година ни плаве очи. — Ама, коме требају плаве очи? Милије су ми сто пута твоје, црне и дубоке као ноћ. Па зар нисте једном рекли да сте се преварили, јер сте мислили да имам очи као небо. Сети се и лак осмех пређе му преко лица. — Ниси ме разумела, девојчице. — Зашто не кажете просто: Надо! — Имаш право. Морам отсад водити рачуна о твојим жељама, јер си од данас моја вереница. Пристајеш ли на то? — Не! _ ? — Мислите ли Ви да ја верујем у све што ми кажете? — Како то мислиш? — Тако. Видела сам и ја Вас како разговарате с неком девојком, а после још мени правите примедбе и... — Ниси ти мене видела, већ ти је неко испричао те измишљотине, — рече набравши обрве. — Не, нико ми није рекао. Сама сам видела. — Реци, кад? — На пијаци, у понедељак. Сад је био ред на њега да се насмеје. — Мила моја, то је била другарица моје старије сестре и моја давнашња познаница. Радо ћу те упознати с њом, ако будеш хтела. Хтела сам и те како, можда само зато да ое увери№ у истинитост његових речи. Дигао се да пође. — Зашто одлазите? — упитах ожалошћена. — Да бих сутра опет могао доћи. Иначе се мами може учинити да сувише често долазим. Учинио ми се страшно блед, само су му очи гореле. — Сад ми тек изгледа да мој живот има неку вредност, — рече озбиљно. Сасвим благо помиловао ме по коси а затим, узевши ми главу обема рукама, још једном загледао дубоко у очи. Глас му је био сасвим промењен кад ме је запитао: — Волиш ли ме бар мало, девојче моје? Уздрхтала сам и заклопила очи осећајући вртоглавицу. Кад сам их понова отворила, отргла сам се од њега и рекла: — Није лепо ово што чините са мном. Досад нисам урадила ништа што бих морала сакрити од мајке, а сад? Могу ли јој поверити шта смо све данас говорили? — Ако дозволиш, рећи ћу јој ја сутра. Погледала сам га преплашено.