Општинске новине

3а своју груду...

955

— Не чините то, молим Вас, јер ћу умрети од стида, — промуцах сметена. — Учинио бих свакако, али има једна сметња која ми квари радост. Знам да ћеш се љутити, па ипак ти морам рећи да очајавам што немаш бар шеснаест година. — Имаћу их кроз петнаест месеца, рекох без размишљаша. — Прорачунао сам већ, али ми то смета да те оставим пред свима као своју вереницу; овако, док се вратим можеш заволети другог. Учинила сам покрет главом, исувише речит да би требало другог одговора. — С пуно нежности пољуби ми још једном руке и прошапта: — Знам, мила, шта сам скривио. Украо сам ти најлепше дане детињства и пробудио осећања пре времена, али нисам могао друкчије. Сваког часа се надам, кренућу одавде, а не знам шта бих од себе учинио кад бих по повратку чуо да си се другом обећала. Сад ћу те оставити да средиш утиске, па ћу сутра доћи по одговор, јер ти ми још ниси рекла, волиш ли ме или не, је ли тако? — Идите, молим Вас, сад ће и моји доћи. Не бих желела да Вас затекну овде, — рекох одлучно. — На крају је Ева проговорила, — насмеја се он. — Сад сам тек срећан, јер нас већ везује тајна. Лаку ноћ, Надо моја! Утрчала сам унутра, док се он удаљавао журним корацима. Била сам узбуђена до крајњих граница. После ме заокупи очајање. Готово без мога знања и против воље, дошла сам у овако неиздржљив положај. Омрзао ми скоро Рајко због тога, а било ми одвратно и на саму себе што сам непрестано желела његово друштво и тако дозволила да дође до ових речи. Кад су се, после неколико минута, сви укућани вратили, затекли су ме крај упаљене лампе, привидно мирну, како читам новине. Стадоше ме прекоревати што остајем толико у ооби, уместо да сам пошла с њима. Мила ми се успуза у крило и поче причати све што је то поподне видела и урадила. Сазнала сам из њеног говора да је мајку и Душка инжењер провео по свим одељењима, а њој обећао велику чоколаду ако сутра наговори и мене да пођем[ с №има. Мушкарчићи су правили грају и јурили по соби, зарумењени од задовољства, а можда и од пива које су у пивари попили. Позивали суј и мене у игру, али ми се сад све чинило тако досадно а њино довикивање и трчкарање сметало ми је. Још колико јутрос, пристала бих и ја радо с њима, али сам сад имала много озбиљније ствари за вратом. Полегали смо раније но обично. јер је у лампи изненада нестало гаса. Била сам задовољна што ћу најзад остати сама са својим мислима.

Већ су сви одавна поспали а ја сам се непрестано превртала у постељи, не могавши заспати. Требало је одлучити шта да одговорим Рајку. Колебала сам се да ли да будем сурова и да одједном прекинем ту паукову мрежу која ме је све више спутавала. Али, ако погине? Или, можда, из очајања учини неку несмотреност. Зар не бих, у том случају ја била кривац?. И замисливши га како сав крвав лежи негде на бојишту, стресох се ужаснута. На послетку заспах не одлучивши ништа. Кад сам се пробудила, прошло је већ седам чаоова. У соби није било никога. Чудило ме је како су се деца могла спремити тако опрезно да ме не пробуде. Чула сам их како се кошкају око нечега напољу. Обукох се што сам брже могла и потрчах под чесму да се умијем. Сви су већ били окупљени под вењаком у врту и доручковали. — А ко се то тако успавао? — трже ме изненада познати глас. — Ух, ала је овај поранио! — помислих, и би ми непријатно што ме је видео чупаву и неумивену. Утрчах у собу да се спремим, лишавајући се задовољства да се под чесмом испљускам. После десетак минута била сам готова и снебивајући се изишла. — А што ти побеже малочас? — питао је безазлено Душко. Рајко ти тек не би замерио што си мало доцније устала. Је ли, Рајко? — Разуме се, да не бих, насмеја се он. Свакако сте синоћ доцкан легли. — Баш на против, затрча се Душко, лампа нам се угасила још у осам часова, па смо, преко обичаја, морали раније у постељу. — Е, онда је неразумљиво, сем ако снови нису били тако пријатни да се тешко било растати с њима. Затим додаде француски: — Знате ли, да ноћас нисам ни ока склопио, док ви спавате тако безбрижно, као права добра девојчица. — Ни ја нисам могла дуго заспати, јер ме је болела глава, — слагах, — па сам се зато јутрос успавала. Криво ми је што ме нису пробудили раније, да ми се не исмевате. — Али, мала моја, није ми то ни на крај памети. Баш ја нисам дозволио да Вас буде, јер сам желео да се потпуно приберете од синоћнице. Мислим да нисте заборавили шта данас очекујем од Вас? Толика слобода ту, на домак целог друштва, ужасавала ме је. Истина је да нико, па ни Душко, није разумевао много француски, али сам се ја јежила и на сам_у помисао, да би неко могао наслутити чега се тицао наш разговор. Да бих избегла одговор и извукла се из незгоде, обратих му се најљубазније с примедбом: