Општинске новине

986

Бео градске општинске новине

— Зар није неприлично говорити увек језиком који сви не разумеју? Осмехнуо се несташно и потужио мајци: — Видите ли како се извлачи кад ваља да се м,ало помучи? Ето, ни овог пута нисам добио одговор на своје питање. Ако овако продужи_, заиста неће бити ништа од наше „конверзације''. Гледао ме је изазивачки, а још кад ме мајка стала корети ради немарности, лице му доби победнички израз. — Ако налазите да је због осталих незшдно говорити страним језиком, можемо изићи да м,ало прошетамо, — предложи он. — Немам времена, морам ићи на пијацу, одбила сам га. Душко се понуди да ме замени. вероватно из ината, јер то иначе никад не би учинио Мајка ме, опет, ослободи свих домаћих послова за тај дан; и тако се нађох понова сама с њим на улици. — Хоћемо ли на ову страну, тако је пријатно и свеже? — упита показујући пут винограда. — Нећу тамо, пуно је росе, — одговорих отсечно, плашећи се те усамљене шетње. — Да се Ви, Надо, не љутите због ове мале шале с француским? — упита. — Заиста, било је сасвим нетактично од Вас, терати шегу с озбиљним људима, — одговорих суво. Покуњио се и загледао расејано у даљину. — Ако сам Вас узнемирио и натерао да преко воље шетате са мном, ја ћу Вас отпратити кући и извинићу се Вашој мајци да је све била само шала, — рекао је леденим гласом. Уплаших се да то заиста и не учини, али не рекох ништа. — Дакле тако, Надо? — прошапта. — А ја синоћ замало нисам полудео од среће. Мислио сам целу ноћ о томе како ћу, кад се рат заврши, доћи по Вас и... али, опростите, ја Вам само досађујем. Потсетио ме је, однекуд, на оног младића који нас је позвао у виноград, у тренутку кад је очајавао за изгубљеном ногом. Учини ми се, чак, да има извесне физичке сличности међу њима. Било ми га је сад неизрециво жао и опет ми она слика са бојишта изиђе пред очи. — Али, треба да разумете, Рајко, (ту први пут употребих његово име), да се ја не смем упуштати у такве разговоре с Вама. Шта би мама рекла, кад би само могла наслутити шта се крије иза наше „конверзације"? Верујте да ми се гади и на саму помисао шта сам све учинила иза њених леђа. Свесна сам да није лепо ово што ми чинимо, а ако ви мислите да ту има неке увреде за Вас, биће ми необично жао, јер Вас много... поштујем.

Ни сама не знам откуд ми све ове речи, јер их раније никако нисам имала у глави, док сам овако говорила, мислила сам сасвим друкчије. Рајко пребледео као крпа и оборио главу. Дуго смо тако корачали ћутећи и ни једно не поремети тишину речју. И не приметисмо да смо стигли пред кућу. — Желите ли да се вратимо? — унита Рајко, прибравши се. — Како хоћете, — одговорих. — Ако вам није исувише мрско, жртвујте ми још неколико тренутака, јер се, по свој прилици, нећемо више видети. Ја сутра одлазим. — Ви не смете отићи, — узвикнух очајна и ухватих га за руку. — Ко ће ме задржати овде? — упита. — Својом кривицом изгубио сам оно што ми је било најмилије. Остати и даље значило би само мучење за мене. — Зашто тако чините, Рајко? Пођимо још мало да се лепо разумемо и да се растанемо као добри пријатељи. — Како паметно говорите, Надо, само што мене убија та Ваша памет. — Па, добро, шта сте ви хтели од мене? — Ништа и све, девојчице. Засада само Вашу реч да ћете ме чекати, а после, кад се вратим и завршим школовање, Вашу руку за цео живот. И нехотице смо скренули према виноградима. На путу није било ни живе душе, само се преко зелене живе ограде чуло довикивање берачица. Чекала сам да ме он први нешто запита, али он ћуташе непрестано. Нисам знала шта бих му рекла, а ни по коју цену :не бих хтела да се тако растанемо. Изгледа да је приметио борбу коју сам водила са собом, јер ме упита: — Зар немате ни једну лепу реч за мене, сад, на растанку? Јесам ли Вам много зла нанео, Надо? Било ми је жао и њега и себе, и ,ја осетих како ми на лице склизнуше две топле капи које се брзо откотрљаше даље. — Па ви плачете, Надо? — упита узбуђено. — Не! То нисам хтео, никако! Ако ме и не можете волети, нисте Ви криви за то. Можда ћу бити боље среће кад се вратим. Успомену на Вас поштоваћу више свега, јер сте чинили увек само оно што доликује честитој девојци. Ви, вероватно, и не слутите какав је карактер изграђен у Вас. Ја сам сигуран да никад нећете поклецнути пред искушењем, а то је оно што ме највише привлачи Вама. Можда бих Вас мање волео да сте на моју љубав одмах одговорили; овако, уверен сам, и други ће наићи на исти отпор. — Нећу да знам ни за кога другог, јесте ли чули? Зашто ме толико мучите кад знате... Нисам могла даље, јер ме јецање загуши.