Општинске новине

За своју груду.

987

— Шта знам^ Надице? — питао је уздрхталим гласом, превлачећи једнако руком преко моје косе. Налазили смо се на завијутку пута и као одвојени од целог света густим зеленилом, те он искористи ту прилику да ми својом марамицом осуши сузе. — Питали сте ме, хоћу ли Вас чекати, и ја сам рекла да хоћу. Мислила сам да је то довољно, али Ви сте увек незадовољни и љути на мене. Истину си казала, мила, — одобрио је. Ја сам увек незадовољан ако твоја љубав према мени дође у питање, али мораћеш се већ помирити с тим. Само те још молим да ми одговориш на оно питање од синоћ, а после, дајем ти реч, нећу те више узнемиравати. — Шта хоћете да Вам кажем? — Зар се не сећаш шта сам те питао? — Сећам се, али зашто ће Вам то? — Бојим се да ово сад није уступак мојој наметљивости или, што је још горе, сажаљење. — Ни једно ни друго. — Онда ме, значи, волиш и свесна си тога? — упита живо. — Чини ми се да је тако. — Надо! Мила, једина девојчице моја! Јеси ли сигурна у ово што си ми сад рекла? Потврдила сам главом, али ме одмах спопаде силан страх од свега што сам учинила. Стадох муцати: — Сад знате... све... али, запамтите... ни сад, ни доцније... молим Вас... — Добро, срећо моја, не мучи се више око тога, учинићу све што хоћеш, само, шта треба да запамтим, реци?

— Да не кажете ником за ово... а нарочито... мами, прошаптах и сакрих лице крајем његовог шињела. Осетих како ме снажном мишицом обухвати око рамена и стеже толико да сам хтела узвикнути од бола, затим нагло привуче к себи, но већ у идућем тренутку одгурну ме, готово одбаци у страну. — Не буди тако поверљива, дете, рече ми скоро љутито. И тако ме стаје силних напора да се савладам. Дао бих не знам шта, кад бих те само једном смео пољубити, али, видиш, на то немам права. Љутила си се због оне мале шале с „конверзацијом" пред мамом, но ја не налазим да сам тим учинио неко зло. Али зато знам да бих био злочинац кад бих те макар само и пољубио, јер те је она поверила мени. Синоћ сам исто овако био дошао у искушење и зато сам морао побећи од тебе, али сад то више не бих могао учинити и ја сам те повео кући. Видиш ли, Надице? Видела сам, заиста, но морам признати да нисам била сасвим задовољна. — И ви сад нећете отићи? — упитала сам. — Остаћу докле год се буде могло, — рече раздрагано. — И никад се више нећете љутити на мене? — Никада, душо, изузев да ме заборавиш. Били смо срећни иако су топови грмели. За тренутак смо заборавили велику трагедију која нас је овамо довела. Било нам је суђено да се врло сурово тргнемо из тога сна. Драгица Лазовић (Наставиће се)