Општинске новине

Из нови/е литературе о Беог раду

Што даље, писац све то више настоји да читаоца упути у унутрашњи значај Београда, у социјалне и психолошке односе његових грађана, смисао малих кућица, које су се по гдеГ де очувале из прошлих времена. За те кућице вели да су грађене тако скромне и малене, како би што мање упадале у очи некадашњим пасилним господарима. Има оригиналности и тачности у том схватању, то је материјал за целу једну студију своје врсте. Уопште, креч и цигла у овој књизи откривају идеје и мисли које су у њима уграђене. У екстремности новије београдске архитектуре, писац види одраз екстремности српског темперамента који је сав у великим амплитудама. Попут ових, оригинална су и запажања изнета са београдских улица и тргова. Да се одужи београдском пејсажу и да докаже како Топчидер није једино наше излетиште, с много истинског узбуђења и интимног односа према ствари, описана је једна шетња обалом Дунава према селу Вишњици. Сугестивност описа се сама по себи намеће и зато је и закључна као и полазна констатација иста, да је књига Лене Јовичић, и као књига о Београду, сликарска и књижевна и да неоспорно има све предности добре литературе. * * * Бурна прошлост Београда толико је испуњена херојским моментима да нас никако не може изненадити покушај да се она обради у облику херојског епоса. Без метафора, фигура тешко је на ту прошлост мислити. Факт гони факт, трагичне и велике личности једна другу међусобно сустижу. Мистично шаренило Истока и Запада достојно је да постакне на размишљање једног Торквата Таса, Ариоста, чија гигантска фантазија, никад неиспрпни поетски гениј, цртају ситуације и личности, епизоде и главну радњу, покрећу зле химгрз издајства, сплетака и лажи, одуховљавају природу или од ње стварају декор остављајући у сећању низ незаборавних слика и онда кад је много тога из њихових великих поетских дела заборављено. Што Београд може дати У поетском погледу, о томе довољно говори величанствени увод у Вишњићеву песму „Буна на дахије", а добра је и занимљива и Качићева поетска верзија у којој је на основу разних историјских извора опевана тешка, и с великим примесама мистичног елемента, борба под Београдом 1456 год. која је везана за позната имена: Сибињанин Јанка, францисканског фратра Ивана Капистрана — с једне, и цара Мехмеда с друге стране („Писма четврта Сибињанин Јанка и св. Ивана Капистрана", стр. 185) у којој се истиче Капистранова молитва и божја помоћ Београду: „Кад ли поче мису говорити, За грађане Богу уздисати, Згодише се велика чудеса: Лети стрила озгор са небеса,

На олтар је прид Ивана пала, Липа дара, нашем Богу хвала Свети Иво узе је у руке, На њој стоји: „Добићете Турке." Ово писмо сви грађане стише, Тер једино Богу захвалише. Сабље остре, горке сузе тару, Јао сада отомановић-цару!".... Мирко Стефановић је у својој „ЕПОПЕЈИ БЕОГРАДА" покушао да у народном десетерцу опева прошлост Београда од праискона до народног Ослобођења и Уједињења. Велики покушај и велика замисао, али су резултати само делимично успели. Покушај овај има једну сновну погрешку, да је премало поетски и да је удаљивање од предмета сувише велико и одвећ често. Стих је усиљен и рамље. Нема оне непосредности и лакоће која толико задивљује у нашој народној поезији, а не уздиже се до оне изражајне снаге и јачине коју налазимо у нашим великим уметним спевовима Његоша, Мажуранића, што би, међутим, једино одговарало предмету о ком се пева. Кад би се из ове Епопеје, из свих 46 спевова, 381 стране колико књига обухвата, издвојили они стихови који се непосредно, и више мање посредно, односе на Београд, добила би се сасвим мала књижица од 30—40 страна. Из ове две основне погрешке, односно недостатка извиру остали. Истина је да се сваки догај из живота народа или града може везати за неки други који стоји подаље од њега, овај за још даљи и тако редом по закону каузалности, међусобне везе и зависности. То везивање догађаја у историји Београда има своје оправдање до извесне мере. Драматичност радње, потреба цртања те радње у њеном логичном развоју, тражи ипак и у првом реду концентрацију ца догађајима и личностима који су од првостепеног значаја и интереса. Само се тако ти догађаји и те личности могу рељефно и поетски приказати и дати слика која се фиксира у сећању и има своје оправдање. Међу местима која у овој Епопеји заслужују пажњу долази на првом месту сам увод, и то његов први део. Почињући речима: „Древни граде, крвава колевко искушења, борбе и страдања, Тврд бедеме удару стихија Међ' истоком и међу западом, Чудна ли је земна судба твоја, Чудна л' мучна повест у векове".... овај увод показује једно искрено одушевљење, осећање задатка чија је основа тако широка и тако пуна опречности из века у век. Ово исто осећање за историју овог града долази до изражаја и на стр. 87, у XI спеву који почиње речима: „Чудни граде, по многом страдању И по многој борби око тебе,